Crvenkapine priče

“Nije ljubav komplikovana, komplikovani su ljudi”

Pre neki dan sam negde pročitala misao: “Nije ljubav komplikovana, komplikovani su ljudi.” I zaista, ljubav je sasvim jednostavna, čista, ne treba joj ništa, ne postavlja nikakve uslove, ne stidi se da se pokaže, nije ni ljubomorna, ni posesivna, niti se boji vezivanja. Jednostavno postoji, tu je, i nije je briga da li je došla u pravo ili pogrešno vreme.

U daaavno vreme kad još nisam imala računar, mnogo sam više čitala i pisala. Čini mi se da sam oduvek pisala beleške o knjigama koje čitam. Uredno sam prepisivala sve što mi se u toku čitanja dopadne, tako da tih svezaka sa beleškama danas imam mnogo, a najveći deo njih je na temu ljubavi, jer ne postoji tema o kojoj se u istoriji književnosti više pisalo.

Pisalo se mnogo više nego što se osećalo, a razmišljalo još više od toga. Svi smo mi igrali kojekakve igrice pokušavajući da sakrijemo ono što osećamo da to druga strana ne bi zloupotrebila. Toliko divnih pesama je nastalo upravo o tome…

“Čeznem da ti kažem
najdublje reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati”, kako divno reče slavni Tagore u svom “Gradinaru”, za mene, najlepšim stihovima o ljubavi ikada napisanim.

Ne, definitivno nije komplikovana ljubav, mi je takvom činimo jer nismo u stanju da je prihvatimo onakvu kakva jeste. Kao da ono što se desi lako i bez komplikacija nema za nas neku veliku vrednost, i kao da nam je potrebno da zbog ljubavi patimo, da bismo bili sigurni da je ona “prava”.

Teško se odlučujemo da je priznamo, ali se odajemo u malim stvarima jer postoji milion načina da izrazimo ljubav. Ono kad nekome kažemo “volim te” ili kad nama neko to kaže, je samo šlag na torti.

“Volim te” znači i “ponesi kišobran, počela je kiša”, “obuci jaknu hladno je jutros”, “jesi li gladan”, “izvini, jesam li te probudila”, “kupio sam ti vunene rukavice, najavili su zahlađenje a ti si moja mala smrzotina”…

Ili “u prolazu sam pored tvoje firme, izađi da te poljubim”, ili “ovaj parfem me podsetio na tebe”, ili “javi mi se kad stigneš tamo da znam da je sve u redu”, ili “nemoj da plačeš, biće sve u redu”.

Ili prijateljsko “kako si danas”, ili “nisam te dugo čula, jesi li dobro, ima li šta novo?”

Tu je i ono majčinsko “jesi li jela danas” i “ljubi mama da prođe”, kao i “zlato tatino pametno, niko nema dete kao ja”.

Meni “volim te”, “hvala” i “izvini” nikada nisu bile “teške, strane reči”, što bi Balašević rekao. Izgovaram ih lako i često, ponekad i kad nije neophodno jer verujem da svi vole da ih čuju i da “lepa reč i gvozdena vrata otvara”. A i zašto ne? Nema ničega lošeg u tome.

Ali ljudi se ponekad prosto uplaše osećanja, valjda se plaše da neće moći da uzvrate na isti način, pa se čak i povuku. Prosto se osećaju neprijatno kad ih neko obaspe ljubavlju. Nekako mi se čini da se sa ljubavlju suviše kalkuliše, da se daje samo kada smo sigurni da će nam biti uzvraćena a to onda nije ljubav, bar ne prava, to je trgovina.

I opet se vraćam na početak, komplikujemo ljubav bez ikakve potrebe. Pogledajte životinje, kod njih je sve potpuno jednostavno, kad nekoga vole, vole ga bez razloga, od prvog momenta, i to i pokazuju, bez kalkulacija. Da, onoga ko ih čuva, mazi i hrani vole više, ali vole i druge koji to ne rade jer kažu da životinje nepogrešivo osećaju kakav je ko i vole samo dobre ljude. Verujem da je tako.

Koliko je tek onih koji su nekada u životu imali “slomljeno srce”, pa se zbog toga plašili da ponovo vole… Imala sam poznanicu koja je tako, negde u tridesetoj, rešila da više neće da se zaljubljuje. Kad sam je pitala kako to misli rekla mi je: “Ja kad se zaljubim, gubim glavu, gubim sebe. Ne želim više tome da se izlažem. Uvek može da se nađe nešto za onako, usput, ali nešto više od toga ne, ne treba mi to.”

Kako mi je to surovo i strašno zvučalo u tom momentu… Na sreću, skoro sam na jednoj od društvenih mreža videla da je srećno udata i ima dva sina. Bogu hvala, ipak je odustala od sulude namere da ostane sama i zatvorena za ljubav.

U redu, nije dobro kad u ljubavi izgubite sebe, ali “izgubiti glavu” povremeno i nije tako loše, dobro je za dušu, jer u suštini, kažu da je ljubav gluva, slepa, i nema. Da uglavnom dolazi onda kada je ne očekujemo i da isto tako i odlazi. Doživela sam to nekoliko puta i na svojoj koži, jednog dana je prividno sve u redu, sutradan – razlaz, na ide više. Nekad me to iznenađivalo, danas, čini mi se, više ništa ne može da me iznenadi.

Ponekad tako, slušajući nekoga od prijatelja ko je u ranoj fazi, sveže zaljubljen ili na putu da se zaljubi, pomislim: “Bože, kako bi bilo lepo osetiti to ponovo.” Ali isto tako, u zavisnosti od raspoloženja, kad slušam kako neki dragi ljudi sebi i bližnjima komplikuju život jer neko neće da prizna da voli, ili se plaši da mu ljubav neće biti uzvraćena (a možda i nije), kažem: “Uh, hvala Bogu, pa sam davno prestala da se bavim ovakvim razmišljanjima, kako je lepo voleti bez opterećenja”, i lepo i lako, ali za to je potrebna “šaka soli” što bi rekla Mira Stupica.

U stvari, kad bolje razmislim, ono što ljubav ponekad čini komplikovanom nema veze sa ljubavlju samom, već sa odnosima i osećanjima koji se sa njom prepliću. A to je danas toliko često da se na društvenim mrežama kod mnogih kao status veze može naći da je “komplikovana” (“it’s complicated”), što najčešće znači da su u braku bez ljubavi, a vole nekog “sa strane”. Pa definitivno je komplikovana situacija, zaista.

Ono što mi je najteže da razumem su oni koji se plaše ljubavi i vezivanja. Valjda kao večiti optimista nisam u stanju da shvatim da je neko bio TOLIKO povređen, da više ne sme da se usudi da voli, ne može da se opusti u vezi, da ne bi ponovo došao u takvu situaciju.

Život ne dobijamo sa garancijom da će sve biti u redu i da nikada nećemo doživeti ni neuspeh, ni krah, ni bol, pa zašto bi tako bilo i sa ljubavlju?

I tako, reč po reč, misao po misao, i mislim da bih mogla ovako do prekosutra, a da ne kažem ništa novo, jer je na temu ljubavi već rečeno toliko a opet, kao da nikada nije dosta i kao da o njoj nikada ne prestajemo da učimo.

A ne treba da “lupamo glave”, dovoljno je da osećamo, i da je širimo jer se jedino ona “deljenjem uvećava”. 🙂

 

#priče #ljubav #crvenkapinakujna

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *