Crvenkapine priče

Ogledalce, ogledalce…

Juče sam, sređujući svoju arhivu u računaru, ponovo naletela na sličicu na kojoj je kupatilo, a iznad umivaonika gde se obično nalazi ogledalo stoji natpis “izgledaš dobro”. Jeste li se ikada zapitali kako bi bilo živeti bez ogledala?

Pre nekoliko godina, kad smo renovirali kupatilo, ceo stan je bio u haosu, pa sam tako, tih dvadesetak dana koliko je potrajalo sređivanje stana bila bez većeg ogledala. U kupatilu ga nije ni bilo jer je tu bilo “gradilište”, a još jedno veliko, koje nam stoji u predsoblju, morali smo da sklonimo da se ne bi polomilo, tako da bih se svakog jutra obukla i, kad je trebalo da eventualno izađem iz kuće, pitala svog dragog kako izgledam. Naravno, to nije imalo mnogo smisla jer njemu uvek izgledam dobro, ali opet, nadala sam se da će mi reći ako nešto na meni baš i nije kako treba.

Mogu da vam kažem da sam tih dana živela mnogo opuštenije. Što zbog činjenice da nisam mogla da vidim sebe pa se izgledom nisam mnogo ni opterećivala, što zbog toga što sam imala veće probleme. Ali, nije to ni tako loše povremeno, mislim, provesti nekoliko dana bez ogledala. Ne mislite na spoljašnjost, pa se malo okrenete svojoj unutrašnjosti. 

U današnje vreme vlada teror lepote (kako to lepo reče neki novinar). Mnogo je ljudi opterećeno izgledom. I mladih i starih i muškaraca i žena. Tužno je do koje mere je izgled postao bitan, a tužno je i to koliko je, upravo zbog toga, nezadovoljnih i nesrećnih. 

Kažu da velika većina ljudi danas (ne volim da se izražavam u procentima) nije u stanju duže od nekoliko minuta da gleda sebe u ogledalu a da se u njima ne probudi mržnja. Strašno!

Neko ne voli svoj nos, neko svoje obrve, neko svoja usta, neko svoje velike obraze, upale oči, podočnjake, podvaljak… A tek kad se pogledaju u veće ogledalo, sve što im se ne sviđa i što bi kod sebe promenili, izbija u prvi plan i kao da samo to i vide, kao da ničega lepog na njima nema.

Zbog toga cvetaju kako industrija kozmetike tako i estetska hirurgija. Najstrašnije je što se, i pored svega što su ljudi u stanju da urade sebi, i dalje ne osećaju dobro, jer nezadovoljstvo se ne nalazi na površini. Nalazi se duboko u nama. Standardi lepote se stalno menjaju tako da, što se više trudite da im se približite, sve više shvatate da trčite za vozom koji stalno ubrzava kretanje.

I kad već pričam o ogledalu, ne mogu da se ne osvrnem na legendu o Narcisu, toliko lepom da bi se svako ko ga sretne istog momenta zaljubio u njega. To se dogodilo i nimfi Eho, koja se u njega zaljubila, ali je on nije ni primećivao. Zbog neuzvraćene ljubavi ona je polako venula, dok od nje nije ostao samo glas.

Videvši to, boginja osvete Nemesis je bacila čini na Narcisa, namamila ga do jednog jezera, naterala ga da pogleda svoj odraz u njemu i kad je to uradio, Narcis se smrtno zaljubio u samog sebe. 

Čula sam više verzija, pa nisam sigurna da li se Narcis utopio u jezeru ili umro od uzaludne ljubavi, ali bogovi su ga nakon smrti pretvorili u poznati beli cvet koji cveta u proleće, razmećući se svojom lepotom dok je priroda još uvek pomalo uspavana…

Naravno, poruka moje priče nije da treba zapostaviti sebe i svoj izgled, jer “moje telo je moj hram”, ali ni u čemu ne treba preterivati. Treba voleti sebe, jer svako je savršen baš onakav kakav jeste. 

Uvek me žacne reklama za neki preparat za uklanjanje celulita kad na kraju nje čujem slogan “da ponovo zavolite svoje telo”. Veeelika greška! Treba voleti svoje telo onakvo kakvo jeste, a ta ljubav će nas podstaći da postanemo najbolja verzija sebe. 

Ljudi često mešaju samoljublje sa ljubavlju prema sebi. To su dva potpuno različita pojma. Prema velikom psihologu Erihu Fromu čovek koji voli sebe u stanju je da voli i druge, dok samoljubiv čovek ne voli ni sebe ni druge, već je zaljubljen u svoju idealizovanu sliku, u ono što u stvari nije. 

Često čujem, naročito od strane nekih divnih žena, da ne vole sebe i da sebi nisu bitne. Da ispred brige za sebe stavljaju brigu za bližnje i tu žrtvu koju podnose smatraju pozitivnom. To nikako nije dobro jer, kako kaže naš narod,”ko nije za sebe, nije ni za druge”. Ne možete voleti ni sebe ni druge ako se zbog nekoga stalno žrtvujete. Ljubav ne traži žrtve. 

Moj dragi prijatelj, psihijatar, davno mi je rekao nešto što mi se urezalo u sećanje za sva vremena: “Nikada nemoj da budeš Samarićanin u ljubavi. Zapamti, nikada!”

Danas se mnogo modernih psihologa bavi upravo ovom temom. Na njoj su zasnovane mnoge tehnike samopomoći, na čiji pomen mnogi kolutaju očima, ali zaista, veoma je važno i voleti sebe i verovati u sebe jer, samo tako će još neko moći da vas zavoli, i samo tako će i drugi moći da veruju u vas. 

Imam nekoliko dragih prijatelja koje ste, kroz moje priče, već upoznali, sa kojima sam gotovo svakodnevno u kontaktu i koji me veoma inspirišu. Potpuno nesvesno, ubace mi u glavu “bubicu” koja mi ne da mira, dok od nje ne nastane recept ili pričica.

Tako je bilo i jutros i evo, ceo dan razmišljam o teroru lepote koji vlada u današnje vreme. Teroru, koji žene čini nesigurnim jer nemaju “figuru iz snova”, jer negde imaju manjka a negde viška, nisu savršeno zategnute, imaju celulit, strije i slično. 

U današnje vreme, ne prašta se ništa, a naročito zapušten ili loš izgled. Zbog toga je sve više depresivnih, nesigurnih i iskompleksiranih ljudi. Modna industrija diktira nešto nedostižno i neprirodno, veći brojevi modela koje vidite na pistama se i ne prave, iako oni mali ostaju neprodati jer skoro da samo anorektične manekenke u njih mogu da stanu, a njih baš i nema mnogo.

Ali, uvek se nađe neka fabrika, najčešće kineska, koja napravi i veće modele, uglavnom loše skrojene i potpuno neprilagođene građi normalnih žena. I to je ono što viđamo na ulicama, modeli u kojima mnoge od nas izgledaju zdepasto i nezgrapno, a o kvalitetu materijala sa velikim procentom “plastike” i da ne govorimo. 

Zbog toga se ja radije odlučujem za garderobu iz Indije i Indonezije jer oni bar prave sve to od prirodnih materijala, lana i pamuka najčešće, tako da je bar prijatnije. Domaćih pamučnih majičica i košuljica, Bogu hvala, još uvek ima, a iz Novog Pazara ponovo počinju da stižu neki normalniji modeli farmerki dubljeg kroja, tako da mi ne ispadne pola zadnjice kad se sagnem. Eto, nekako se “krpim”, mada meni odeća nikad i nije bila nešto posebno bitna.

Mislim, volim da izgledam pristojno, ali mi brendovi nikada nisu bili prioritet. Bitno je da mi to što obučem dobro stoji i da mi je prijatno, jer sam alergična na sintetičke materijale. E sad, da li je ” u trendu” i da li je brendirano, time se baš i ne zamaram.

Bitno je to što nas baš ta pogrešna predstava koju nam modna industrija nameće čini nesigurnim jer u današnje vreme sve se manje gleda na razlike u godinama. Žena zauvek treba da bude mršava, savršene figure i zategnuta. Aha, važi!

Razmišljam tako, a šta to beše savršena figura i jesam li je ikad imala? Otkad znam za sebe uvek sam imala bar malo viška. Mislim da sam se toj savršenoj figuri približila samo jednom uživotu, negde oko dvadesete godine, ali me to nije učinilo ni srećnijom, ni sigurnijom u sebe. Naprotiv, mnogo njih me je u to vreme gledalo kao “dobro parče mesa”, što mi nimalo nije prijalo. 

Telo mi je bilo mlado pa je uglavnom podnosilo veće oscilacije u kilaži, ali želudac nije, tako da sam ga upravo tada “sredila” jednom za svagda i nikada se nije oporavio do kraja. Drugo, obrazi su mi bili upali, pa sam zbog toga izgledala iscrpljeno i bolesno. Da sada uradim sebi tako nešto, verovatno bih izgledala i mnogo starije, ovako me većina još uvek gleda kao “devojčicu”, kojoj je nemoguće odrediti tačne godine života.

Neka, hvala, dobra sam ja sebi i ovako, mada ne bi bilo loše kada bih skinula koji gram, ali što prirodnije, naravno. Dešava se to meni s vremena na vreme.

Ali šta bih time dobila? Mislim, kada bih dovela svoju figuru u to “savršeno” stanje? Da li bih bila sigurnija u sebe, da li bih se nešto mnogo promenila? 

Sumnjam, jer ipak, nisam više “rosni cvetak”, svesna sam svojih godina i ograničenja koje one nose. A seksepilnost ionako nema veze sa manje ili više idealnom figurom. Nje ili ima ili nema.

Ima žena koje imaju i po dvadeset i više kilograma viška, koje se ne trude mnogo oko izgleda, uživaju u životu i jedu šta god požele, a opet su mnogo privlačnije od onih koje se ubiše od dijeta, vežbanja i raznih vrsta maltretiranja po salonima lepote. 

Kod muškaraca je priča još drastičnija jer, čini mi se, sve zavisi od šarma koji isto tako ili imaju ili nemaju. Sećam se jednog događaja od pre dvadesetak godina. Bila sam na rođendanu moje tadašnje koleginice, gde sam upoznala njenog kuma. Došao je sa devojkom koja je u odnosu na njega izgledala ono što kažu “k’o avion”, što me je u startu malo začudilo jer on je, prvo stariji od nje nekih desetak godina, drugo proćelav, sa nešto malo masne kose, ne posebno visok i sa popriličnim viškom kilograma.

Ali, kad je progovorio, sve mi se razjasnilo. To je čovek koji je toliko šarmantan i duhovit, koji zabavlja celo društvo, tako da se sve žene vrte oko njega. Da nije došao sa devojkom, verovatno bih se potrudila da ga zavedem, ovako sam ipak ostala fina i uzdržana, hihihi.

Mnogo me nerviraju naslovi po novinama tipa “nekad je bila lepotica, a pogledajte kako sada izgleda”. Pritom, totalno je nebitno što je ta žena zašla u godine pa joj izgled već odavno nije prioritet, bavi se nekim drugim stvarima i uživa u životu. Bitno je samo to što više nije onakva kakvu je pamtimo. Uh, mnooogo važno.

I to se ne odnosi samo na žene. Skoro je neko tako “okrpio” Ričarda Gira, večitog zavodnika, kako je nekad bio silan dasa, a sada, na pragu osme decenije, ima stomačić. Što bi rek’o “Mile sa Čubure”: “ALO, BRE”! Zamislite, molim vas, jedan Ričard Gir se usudio da ostari i pusti stomačić! Ej, stomačić! Uzgred, taj stomačić koji su videli je više opuštena koža jer čovek ipak ima skoro 70 godina. Strašno!

A da ne pričam što ima tih, slavnih lepotana koji imaju sasvim obične, ponekad i ružne žene, zbog čega ih večito “grde” po medijima. Recimo Pirs Brosnan, koji i danas izgleda odlično, ima ženu sa kojom je tridesetak godina u braku i koju očigledno obožava, ali ona nije klasična lepotica i ima jedno dvadesetak a možda i više kilograma viška, zbog čega se uopšte ne uzbuđuje.

Zamislite, on, koji je radio sa toliko lepotica i koji i danas može da ima najlepše žene sveta ima pored sebe ženu koja je, u odnosu na njega, najblaže rečeno neugledna. 

Ali ta žena, očigledno, ima nešto što ni deset savršenih lepotica nema i što on voli. Ta žena očigledno “između ušiju” ima mozak. Ta žena je njemu očigledno i veoma seksi jer je na svim slikama koje možemo da vidimo nežno i prisno grli, drži za ruku i sasvim posebno gleda. E, to je to! Naročito taj pogled, ne može da se odglumi.

Kao klinka sam bila malo iskompleksirana svojim izgledom, a mislim da je veliku ulogu u tome imao i moj pokojni bata. Obično o njemu pričam kao o nekome ko je imao pozitivan uticaj namene, ali nije sve bilo tako. Zbog nekih stvari me je stalno zezao pa sam dugo bila nesigurna u sebe. Na kraju se, kasnije, kad sam mogla zrelije da razmišljam, ispostavilo da sam se godinama ždrala bez razloga.

Godinama sam bila ubeđena da mi je stopalo veliko i široko, pa zbog toga nisam nosila sandale sa otvorenim prstima, zato što me je on ubedio da je tako, a bilo je to u vreme kad sam se još razvijala pa mi je stopalo naglo poraslo. Kasnije je stopalo prestalo da raste, a ja porasla poprilično, tako da je sada skladno da skladnije ne može biti. 

To sam shvatila tek negde u dvadesetim, kada sam slučajno u nekoj radnji kupila “japanke” da ih nosim po kući jer pobogu, moje stopalo nije dovoljno lepo za pokazivanje. Nije-nego! Kupim ja njih i donesem kući, obujem i shvatim da mi stopala izgledaju bolje nego kod 80% žena koje na ulici viđam u sandalama sa kaišićima. 

I kompleks u momentu nestade, kao da ga nikada nije ni bilo! Počela sam da kupujem sandale i papuče sa kaišićima, da nosim lančiće oko zglobova, prstenčiće na nožnim prstima i da uživam u pogledu na njih.

Drugi kompleks koji sam imala bio je zbog velike zadnjice, da bi se kasnije ispostavilo da su svi moji frajeri, svi do jednog, bili zaljubljeni upravo u nju, baš takvu. Doduše, danas je to u modi i toliko je otišlo daleko da se pozadina one nesrećnice Kim Kardašijan smatra idealnom a meni svaki put kad slučajno naletim na njene slike pozli koliko mi to ružno izgleda, jer je nezgrapna k’o kanta. Ali eto, i to je kompleks koji sam sazrevanjem izlečila.

Mnogo je toga što sebi zameramo i čime se nepotrebno opterećujemo. Ja se danas osećam dobro u svojoj koži bez obzira što sam daleko od idealnog jer znam ko sam, koliko vredim i koliko mogu, a mogu sve što stvarno želim. 

Skoro sam pročitala negde rečenicu: “Ako mislite da možete, ili ako mislite da ne možete, u oba slučaja ste upravu”. Da, baš je tako. Ako mislite da možete – možete sigurno. Možda ćete morati malo više da se potrudite, ali uspećete. A ako u startu mislite da nešto ne možete, ne, sigurno nećete uspeti. 

Zato, glavu gore, obucite ono što vam dobro stoji i hrabro napred. I da, znajte da i kad se skinete imate sigurno šta da pokažete. Ne razmišljajte o manama vašeg tela jer ono je savršeno baš takvo, kakvo jeste. Možda će se neko baš u te “mane” zaljubiti. Smešak, i ne brinite jer osmeh i jeste ono najlepše na nama, ono što zrači i privlači suprotan pol više od bilo čega. 

Dok sam, pre nekoliko nedelja, sedela u salonu svoje frizerke i dok me je moja Ivančica šišala, u salon je provirila neka njena poznanica, tražeći tatu-majstora koji je na istom nivou tržnog centra u kome je i frizerski salon u koji idem. Mora “hitno” nešto da istetovira! Pazite, “hitna” tetovaža, e svašta!

Devojka je mlada, veoma zgodna, sa teškim crnogorskim akcentom i ono kako danas kažu “napucana” ili “nafurana”, šta god to trebalo da znači. Elem, na prvi pogled se primećuje da na njoj skoro da ništa više nije prirodno iako je tek u dvadesetim. Kaže moja frizerka: “Bože, šta ova devojka uradi od sebe. Jedino je sa grudima bila umerena, ovo sve ostalo što je uradila je preterala.” 

I jeste, mada ja bez obzira da li je neko nešto uradio umereno ili ne, ne mogu da shvatim da neko svojevoljno, iz hira, ide pod nož, uz sve one rizike koji postoje zbog totalne anestezije, stranog tela, infekcija i sličnog, samo da bi izgledao “bolje”.

Kažem “bolje”, jer oni koji se na to odluče, i muškarci i žene, vrlo retko bivaju zadovoljni. To im čak otvori neke veće “rane” na duši, samopouzdanje im ne raste nego postaje sve krhkije, zbog čega se odlučuju za još, i još, i još plastičnih operacija, dok neki na kraju ne postanu od njih i zavisni.

Mislim da je vrhunac koji sam videla neki dečko koji liči na Kena, Barbikinog dečka, koji je sav “izvajan” a da pritom u životu nije otišao u teretanu, mišići koje ima su u stvari implanti, a ima ih svuda po telu. Strašno!

Ne shvatam to ni kod žena mojih, srednjih godina, koje bi da “produže mladost”, a kamo li kod mladih ljudi. Telo nikada nije savršeno ali je, takvo kakvo jeste, savršeno za nas. “Moje telo je moj hram” i sve što treba da radim je da ga dobro održavam. Da mu dajem ono što mu je potrebno, da ga “mazim i pazim”, negujem i volim jer, Bog mi je s razlogom dao baš ovo telo. 

Sve što je nesavršeno, moje je. Zaradila sam ga životom koji sam vodila. I što se mene lično tiče, ja sam sama sebi dobra i volim samu sebe baš ovakvu kakva jesam. Zbog toga se i trudim da budem što prirodnija, pa se čak i ne šminkam. Davno sam se i toga odrekla. Jedino što nije prirodno na meni je boja kose, ali to mi dođe nekako kao kozmetika i znam da ću jednog dana, kad mi kosa potpuno posedi, prestati da se farbam i uživati u svojoj prirodnoj, sedoj boji. 

Pitam se i nije mi baš najjasnije, da li su svi ti mladi ljudi, nezadovoljni svojim izgledom, uopšte pomislili da to nezadovoljstvo dolazi iznutra? To nezadovoljstvo koje osećaju, ne osećaju zbog toga što im grudi ili zadnjica nisu dovoljno veliki ili usne dovoljno debele, već zbog praznine koju nose u sebi. Praznine koja se lako može napuniti divnim mislima i osećanjima, i strašću za nečim što bi im potpuno promenilo život.

I šta se dešava sa svim tim silikonskim lepoticama i lepotanima kad krenu da stare i kad priroda (i gravitacija) počne da radi svoje? Ono što su nekada zategli ili napunili, na stranu to što mora povremeno da se obnavlja, ali to ostaje takvo kakvo jeste, a ono okolo propada. Zato sada viđamo neke sredovečne gospođe ispečene u solarijumima, sa loptama umesto grudi i zbrčkanim rukama, nogama, stomacima, vratovima, što zaista izgleda grozno. 

Da ne pričam o botoksu zbog koga mnoge današnje “dive” ne mogu više ni da se nasmeju. A šta je najlepša “šminka” na ženi? Pa upravo taj osmeh, koji one više nemaju. E cvrc, što bi rekao moj drug Vučko.

Zato, budite ono što jeste jer upravo takvi ste najlepši. Vodite računa o svom telu prvenstveno da biste što duže bili zdravi i živeli kvalitetno, jer samo to je bitno. Praznina u duši (kod nekih i u glavi), je nešto što estetska hirurgija ne može da popravi. Nikako!

Budite mi zdravi, veseli i nasmejani jer, kako neko reče: “Osmeh je jedina kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari”.

Voli vas vaša Crvenkapica 🙂

#priče #crvenkapinepriče #crvenkapinakujna

Vlasnik fotografije: Noah Busche

Naslov preuzet iz bajke “Snežena i sedam patuljaka” braće Grim

2 thoughts on “Ogledalce, ogledalce…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *