Crvenkapine priče

“Osveta je je jelo koje se servira hladno”… ili nikad

Dok sam bila mlađa, naivno sam mislila da samo ljubav pokreće svet. U stvari, htela sam u to da verujem i verovala sam. Sa sazrevanjem, shvatila sam da je to u današnje vreme novac, a vrlo često i osveta.

Nikada to nisam mogla da prihvatim jer, niti sam materijalista, niti sam osvetoljubiva. U redu, novac nam svima treba i, što reče neko pametan: “Nije toliko dobro sa novcem, koliko je loše bez njega.” Tačno, svi znamo za termin “siroti mali bogataši” koji kao, imaju sve, ali im to često ništa ne znači jer nemaju  koga da vole i sa kim to, mirne duše, mogu da podele. Kažem ovo “mirne duše” jer je mnogo zlobnika koji ne prezaju ni od čega da do njihovih para dođu.

Ali šta je sa osvetom? Tolike knjige su napisane na tu temu, toliki filmovi snimljeni, al’ čini mi se da ne postoji nijedan pozitivan aspekt sa koga se može sagledati termin osvete. Ne, u osveti nema definitivno ničeg dobrog ni umirujućeg, iako osvetnici najčešće kao razlog za osvetu navode smirenje.

Jednom u životu sam  i sama osetila takav poriv. Bila sam u vezi sa dečkom koji me je prevario. U principu, nikada nikome nisam pokušavala da zabranim da me vara jer znam da ne vredi, ali sam govorila da ako reši da uradi tako nešto, bude “frajer” pa to izvede pametno, da nikad ne saznam i da obavezno koristi zaštitu, kako bi zaštitio i sebe i mene. Zbog toga što ništa striktno nisam zabranjivala, mislim da toga nije ni bilo mnogo jer, kad nekome date slobodu da radi šta hoće, on najčešće nema želje za tim.

Ali jednom se sve namestilo tako da sam saznala direktno. U to vreme, radila sam u Telekomu na centrali, a te konkretne večeri, on je doputovao odnekud i javio mi se. Ja sam te noći radila treću smenu tako da nismo mogli da se vidimo, ali mi je više puta rekao da se obavezno javim oko ponoći, kad budem na pauzi.

Otišla sam u treću smenu, odradila onaj udarni deo do ponoći, a onda otišla u sobu za odmor da mu se javim. Pozvala sam, i telefon je zvonio i zvonio, a nije bilo odgovora. Kad sam već pomislila da sam okrenula pogrešan broj ili da čvrsto spava, i htela da prekinem vezu, čula sam kako neko diže slušalicu i ubrzano diše… Au!

“Halo! Dušo, jesam te probudila?”

“Duša je u kupatilu”, reče mi zadihani ženski glas a odmah zatim čujem njega kako joj otima slušalicu i javlja se. Pitam ga ko mi se to javio.

“Nije važno”, kaže on besno.

“Nije važno? NIJE VAŽNO?!? Ne, u pravu si, i nije”, kažem ja i spustim slušalicu.

Ne znam ni sama kako sam preživela tu noć, ali nekako sam dočekala jutro, došla kući, srušila se u krevet i uspavala plačući, kao i svako žensko. Popodne, kad sam se probudila i došla sebi, obukla sam se i otišla do njega nenajavljena. Bila je zima, pa se rano smrkavalo i videla sam osvetljene prozore, što je značilo da je tu. Zazvonila sam i nije mi odmah otvorio. Onda sam malo jače “legla na zvono”, tako da je na kraju morao da se pojavi na vratima.

Nekoliko nedelja pre toga, bio je pozajmio od mene neke meni drage knjige, tako da sam, kad je konačno otvorio, rekla savršeno mirnim i hladnim glasom: “Da li bi bio ljubazan da mi doneseš moje knjige i da posle toga zaboraviš da sam ikada postojala?”

Mislim da nikad u životu nisam bila ozbiljnija, tako da je bez reči otišao da mi donese knjige, dao mi ih i pokušao nešto da zausti, ali sam se ja već okrenula i užurbanim koracima grabila niz stepenice. Morala sam da pobegnem pre nego što mi grunu suze.

Zivkanje telefonom je počelo već sutradan, jer se nadao da ću pristati da se bar čujem s njim, da mi objasni šta se desilo ili šta već, ali ja nisam želela da razgovaram o tome. Želela sam da tu vezu “sahranim” i krenem dalje što pre. Ali on nije želeo da odustane, zvao me je šest meseci skoro svakog dana i bilo je već smešno. U to vreme još nismo imali mobilne telefone kao ni identifikaciju poziva na fiksnim, pa sam morala da se javim svaki put. Javim se i čim čujem njegovo: “Ćao!”, ja mu odgovorim isto tako: “Ćao!”, i spustim slušalicu.

Prvo nisam mogla da se suočim sa njim, nisam želela da “kopam po svežim ranama”, a onda jednostavno nisam želela da sa njim imam bilo šta više, ali se u meni probudila želja za osvetom, pa sam obećala sebi da ću mu dati još jednu šansu, da ću ga ponovo zavesti, pa ostaviti. Ni pre, ni posle toga, nikada nisam osetila takvu želju ali eto, tada jesam.

Posle šest meseci zivkanja, jednog dana se pojavio na mojim vratima nenajavljen. Mama je bila tu i pustila ga u kuću. Sedela sam u svojoj sobi, na fotelji, i on je došao, klekao ispred mene i spustio mi svoju glavu u krilo, čvrsto me grleći oko struka. Pokušala sam da ga odgurnem, ali za to nije bilo šanse, stezao me je čini mi se svom snagom. Sačekao je da se smirim, a onda smo se, kao, pomirili.

Neko vreme posle toga bio je sav divan i pažljiv, ja malo “tvrdila pazar”, ali u jednom momentu su mi kočnice popustile. Nije bilo posebne potrebe da ga zavodim, mogla sam malo da se “poigram” pa ga ostavim, kao što sam želela, možda i da ga povredim onako kako je on mene, ali nisam. Ne, ipak nisam mogla, jer se želja za osvetom istopila. Shvatila sam da to ničemu ne vodi, da mi neće doneti nikakvu satisfakciju i pustila da ide dalje i traje koliko traje.

I trajalo je još neko vreme, ali bez poverenja i bez većih emocija jer, kako kažu, kad te neko prevari jednom, to je njegova sramota i kriv je on. Ako te prevari i drugi put, kriv si sam, jer si mu to dozvolio. Da li me je ponovo prevario – ne znam i nije ni važno, jer ako jeste, nisam saznala. Nisam više imala poverenja u njega i na neki način, bila sam s njim tek da ne budem sama dok se ne pojavi neko bolji.

Pojavio se, naravno, i s njim sam i danas. 🙂

Ali ta želja za osvetom, koju sam tada osetila mi se urezala za sva vremena u sećanje. Možda baš zbog toga što je nikada ni pre ni posle nisam osetila. U principu, to je nešto što mi se ne dopada i za šta sam mislila da nisam sposobna. Negde sam jednom čula da je “jedino zaborav istovremeno i oproštaj i osveta”, valjda sam htela da se osvetim tako što ću uraditi to što sam naumila, a onda otići i zaboraviti na sve. Izgleda da nisam zaboravila ništa, ali sam barem shvatila da osveta ne donosi ništa dobro i da ipak nisam osvetoljubiva.

Zbog toga se čudim ljudima kojima osveta ponekad postane smisao života. Osveta koju sam ja zamislila je ništa u odnosu na ono dokle su neki ljudi spremni da odu. Toliko ljudi je nastradalo zbog osvete, vodili se ratovi, na kraju krajeva i terorizam koji ekstremisti sprovode opravdava sebe osvetom, na neki način. “Oko za oko, zub za zub”, članovi su Hamurabijevog zakonika iz drevne Mesopotamije, osamnaest vekova pre nove ere. Kazna ili osveta, “pitanje je sad”. Verovatno obe u isto vreme.

Kod istočnih naroda krvna osveta je bila pitanje časti, doduše, bilo je toga i kod nas. Ali, šta ona dobro može da donese? Ama baš ništa. Da li donosi smirenje? Teško! U principu, onaj koji se sveti u tom slučaju nije ništa bolji od onoga kome se sveti. Ako tako želi, niko u tome ne može da ga spreči jer želja nalazi način da se ostvari ali, kako ti ljudi žive posle toga, to zaista ne znam i ne želim da ikada saznam jer ne želim da se bilo kome takvom nađem “u koži”.

Ne kažem da sam anđeoski čista i dobra, da nikada u životu nisam slagala ni zgrešila, da nisam osetila ništa loše. Kao i svakom normalnom čoveku i meni se dešavalo svašta, pa eto i želja za osvetom ali, Bogu hvala, nije me dugo držalo. Ako moram da slažem, da nekoga ne bih povredila, radije ću prećutati, mada se i to tretira kao laž. Trudim se da govorim istinu, ali ponekad moram da je malo “uvijem u oblande” da bi neko mogao da je “proguta” jer retki su ljudi koji su spremni da uvek čuju istinu.

U principu, ja sam radije za istinu, pa makar bila i bolna jer samo istina donosi “čiste račune”. Znam na čemu sam, ne maštam o nečemu čega nikada neće biti, lakše prihvatam realnost. Istina boli kratko, ali na duže staze donosi mnogo više. Laž donosi obmanjivanje samog sebe, što ume da nam odvede život na sasvim drugu stranu, ali se kad-tad sazna i neko zbog toga biva povređen. Hm!

Malo sam se uplela u filozofiju, ali sve što sam htela da kažem je to da sva ta ružna osećanja kao što su zavist, ljubomora, sujeta, želja za osvetom, padaju na kolena pred ljubavlju koja je jedino pravo sredstvo odbrane. Trudim se da tako živim, da svoje bližnje svakog dana obasipam ljubavlju i uveseljavam jer i pored svega što danas rekoh, ljubav jeste jedino što stvarno pokreće svet pošto se i ostala osećanja javljaju ili kao posledica ljubavi, ili kao razlog za nju.

Osveta nikada ne dolazi od hladnih ljudi, već upravo od onih koji su u stanju da snažno osećaju, ali nisu u stanju da se izbore sa nepravdom koja im je naneta, ili sa sopstvenim karakterom. Ko takve ljude može da voli, veliki je čovek. Ja još nisam dotle došla, ali radim na tome. Za početak, bar ne umem da mrzim i trudim se da u svakome nađem nešto dobro jer, život je ipak lep. 🙂

 

  • rečenicu u naslovu je u svom romanu “Mathilde” napisao Joseph Marie Eugène Sue

 

#priče #osveta #crvenkapinakujna

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *