Hleb, peciva, pite

Teta Dobrilina pita sa patlidžanom

Moja mama ima jednu prijateljicu sa kojom se druži više od 50 godina. Zove se Dobrila i jedna je od onih dragih žena koje su sve u jednom, i odlične domaćice i prave gospođe, što je retkost u današnje vreme. Ova pita sa patlidžanom je jedna od nenadmašnih pita sa njenog repertoara, a moj mali poklon divnoj ženi koju poznajem ceo svoj život i koju mnogo volim.

Počele da se druže kad se mama zaposlila u jednoj od tadašnjih velikih konfekcijskih firmi (nekadašnji “Beko”), u kojoj su kasnije obe stekle i penziju. Bilo je leto, i mama je prvi dan došla na posao u nekoj lepoj cicanoj haljinici. Dobrila joj je prišla da pita za haljinu i tako je sve počelo, a traje i danas, više od pola veka posle toga.

Kasnije su počele da se druže i van posla, da zajedno kupuju materijale i šiju svašta, a Dobrilin muž je bio harmonikaš koji je tezgario svuda i bio veliki veseljak pa su polako i naše porodice krenule da se druže. Dolazili su oni kod nas, odlazili smo i mi kod njih, i uvek su se ti susreti završavali sviranjem i pevanjem. Svi smo se ređali, pošto smo svirali i moj brat i ja, tako da smo ponekad imali i mali orkestar (harmonika, klavijature i gitara), a često je sa nama pevala i njihova ćerka Mira. Ma baš je bilo lepo.

Ali ono po čemu, osim muzike, pamtim svaki odlazak kod teta Dobrile su njene predivne pite. Čak i kad se ne najavimo, da se ne bi mučila da sprema ručkove, nego kao, banemo na brzinu na kaficu, ona kako nas vidi na vratima krene da se muva po kuhinji. I dok donese kafu, već iz kuhinje zamiriše i neka pita. A pravila ih je od svega i svačega, zaista. Uvek je u zamrzivaču imala kore, i po kutijicama po malo sira, blanširanog zelja, prženog kupusa i sličnih već do pola spremljenih filova.

Pritom, ona je od onih ženica koje su ceo život provele na dijeti i uvek bile buckaste jer jednostavno voli da jede i zaista uživa u hrani. Obično kažem da kad sam sa njom za stolom, uopšte ne moram da jedem. Sita sam dok gledam Dobrilu kako jede, jer nikada nisam videla nekoga ko TOLIKO uživa u hrani. A ona i sama kaže da je njen jedini problem oduvek bilo to što SVE voli.

Jednom smo čak išli zajedno na letovanje, preko njihove firme, u odmaralište na Braču. Trebalo je da idemo Dobrila i Dragan, i mama i ja, ali na kraju je Dragan nešto morao da odustane, pa se tata brzopotezno spakovao i krenuo sa nama umesto njega. Tako da smo na kraju bili podeljeni u dve sobe, mama i tata u jednoj, a Dobrila i ja u drugoj.

Jao, kako je bila srećna zbog toga! Godinama me je posle toga, svaki put kad me vidi i čuje zvala “cimerka”.

U jednom momentu, ima tome više od petnaestak godina, radila sam u nekom salonu nameštaja na Voždovcu, skoro pa preko puta nje i jednog dana mi je mama rekla: “Idem kod Dobrile danas popodne, pa svrati posle posla na ručak, pozvala je i tebe.” Budući da sam volela da se družim sa njima dvema jer se ne zna koja je blesavija, svratim, naravno. I ona mi, kao i uvek, iznese neku od svojih pita za predjelo.

Pitam od čega je, a ona kaže: “Ne smem da ti kažem, možda ne voliš, pa nećeš hteti ni da probaš. ‘Ajde probaj, pa vidi da li možeš da pogodiš.”

Probam ja i iz cuga kažem: “Meso!” Ali ne, ona odmahuje glavom i smeška mi se zagonetno. “Da nisu pečurke”, pitam ja. Ona i dalje ćuti i odmahuje glavom. Već počinje da mi ponestaje ideja, jer fil stvarno podseća na neko meso, pitam opet: “A soja?” I opet dobijam isti odgovor.

Kad sam smazala parče, ona me pogleda i onako šeretski kaže: “Znala sam da nema šanse da pogodiš, pita je sa patlidžanom, ali nisam smela da ti kažem jer možda ga ne voliš, pa onda ne bi ni probala.”

Vala kad su njene pite u pitanju, mislim da bih probala sa bilo čim! I šta da vam kažem, divno jedno stvorenje koje sam odmah zavolela i koje volim sve ove godine.

A neverovatna se stvar dogodila danas. Nisam je čula sigurno nekoliko meseci. Juče, kad sam rešila da spremam ovu pitu i danas, dok sam je spremala, intenzivno sam razmišljala o njoj. I malo pre nego što sam sela da pišem, zvoni mi fiksni telefon. Zove upravo teta Dobrila, da me pita nešto, pošto nije našla mamu kod kuće, a ne voli da je zove na mobilni. Prizvala sam je.

Zato, pazite šta i na koga mislte, možete tako da prizovete i nekoga koga ne volite. Misli su opasna stvar.

Ali da krenemo na pitu. Može da se pravi i u posnoj i mrsnoj verziji. Posna se pravi samo sa patlidžanom i lukom. Patlidžan se prvo obari ili ispeče u rerni, pa se isecka i proprži sa lukom, začini kao fil od mesa, i filuju se kore kao i bilo koja druga pita.

Ja sam se danas odlučila za onu bogatiju, mrsnu, i ispala je fenomenalno! Možda na slici i ne izgleda nešto posebno dobro, ali je izuzetno ukusna i podseća na meso, tako da mogu da vam je preporučim kao još jedan način da deci, koja ga najčešće ne vole, podvalite patlidžan i da nemaju pojma šta jedu, kao što ja nisam znala prvi put.

Evo recepta…

Potreban materijal: 500 gr kora za pitu, 2 veća patlidžana, 1 struk praziluka, 1 čen belog luka, oko 1 dl ulja, začini (moja kombinacija je so, biber, korijander, peršun, bosiljak, kari – svega po malo), 3 jaja, 2 dl kisele pavlake, 1 dl mleka, 3 kašike prezli.

Prvo sam oljuštila patlidžan i isekla ga na štapiće, pa stavila u veću šerpu, nalila vodom da ogrezne i stavila ga na ringlu da proključa, a onda smanjila temperaturu i kuvala još oko 15 minuta.

Bareni patlidžan sam ocedila od vode, pa ga stavila na tacnu obloženu kuhinjskim ubrusima, da se prohladi i da mu se ocedi suvišna voda.

Za to vreme sam očistila, oprala i iseckala praziluk, pa kad se patlidžan prohladio, isekla sam i njega na kockice.

U dublji tiganj sam sipala ulja koliko je potrebno da pokrije dno, pa stavila prvo praziluk da se malo proprži, a par minuta kasnije dodala i patlidžan. Kao i uvek, patlidžan odmah popije ulje, tako da sam dodala još malo vode (oko pola čaše), smanjila temperaturu i pustila da se sve dinsta dok potpuno ne omekša.

Na kraju sam začinila (solju, biberom, korijanderom, peršunom, bosiljkom i karijem – vi stavite šta volite), promešala malo da se sve lepo sjedini, pa skinula sa vatre da se prohladi.

U posebnoj činijici sam umutila 1 jaje i kiselu pavlaku, pa onda polako to sipala u fil i dobro izmešala. A pošto sam se plašila da će biti suviše retko, dodala sam i 3 kašike prezli, što je bila prava stvar, jer su upile suvišnu vlagu.

Uključila sam rernu da se zagreje na 180 C, pa pripremila staklenu činiju u kojoj obično pečem gibanicu. Namazala sam je uljem, pa obložila korama, a onda slagala naizmenično po dve kore, pa fil od patlidžana dok sve nisam potrošila. Savila sam kore koje su visile preko ivica činije, pa stavila još jednu preko, i podvukla je sa svih strana ispod pite.

Onda sam umutila ona preostala, 2 jaja i pola šolje mleka, pa zalila celu pitu, i kad se rerna zagrejala, stavila sam je da se peče. Pekla se oko pola sata, dok odozgo nije lepo porumenela i malo narasla.

Pečenu sam izvadila iz rerne, pokrila vlažnom krpom i stavila da se prohladi, pa sekla na parčad i služila sa grčkim jogurtom. Odlično ide uz sve kiselo-mlečne napitke.

I to bi bilo to. Hvala teta Dobrili za fenomenalan recept, a vama, topla preporuka da ga probate, jer je zaista odličan.

Kažem ja njoj malo pre da sam više puta juče i danas pomislila na nju, jer sam pravila ovu pitu, a ona kaže: “Da znaš da ti je dobra ideja, ne pamtim kad sam je poslednji put pravila, a patlidžan je em divan, em izuzetno zdrav”. Eto, iz prve ruke.

Probajte i vi i prijatno vam bilo 🙂

 

#slanapita #pitasapatlidžanom #plavipatlidžan #crvenkapinakujna

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *