Muzika

U snu, kod Miše Blama

Prenula sam se jutros iz pomalo čudnog sna. Sanjala sam pokojnog maestra Mišu Blama, našeg poznatog kontrabasistu koji je preminuo 2014. god. Zašto se baš on pojavio u mom snu pojma nemam, ali mislim da je u pitanju bila neka dooobra svirka u njegovom nekadašnjem “Džez muzeju”. Lepo se sećam da sam ga videla kako sedi u tamnom odelu sa leptir mašnom, malo poguren od godina druženja sa kontrabasom, puši svoj tompus, pije viski i uživa…

A bio je zanimljiva ličnost. Rođen je u staroj dorćolskoj jevrejskoj porodici od oca Rafaela, takođe muzičara, za koga se smatra da je doneo džez u Beograd, dok mu je deda Markus David bio jedan od osnivača Radio Beograda. U takvim uslovima, nije ni čudo da je završio kao muzičar, doduše, počeo je svirajući violinu, pa malo kasnije klavir, dok nije došao do kontrabasa na kome je diplomirao na Akademiji u Beogradu, a onda magistrirao u Belgiji, pa položio i audiciju kod čuvenog dirigenta Herberta fon Karajana.  Ali, ljubav prema džezu bila je jača, tako da je najveće uspehe u karijeri postigao kao džez muzičar, svirajući sa mnogim slavnim imenima svetske džez scene.

Sećam se, poslednji put sam ga uživo slušala svega nekih šest-sedam meseci pre odlaska, na proslavi 65-og rođendana Big Benda RTS-a. Održao je nešto kao mini-govor, više zdravicu, pre nego što je nastupio sa njima i nasmejao nas do suza jer bio je izuzetno duhovit i harizmatičan tip. Ono što je meni izmamilo i koju suzicu bilo je kad je rekao nešto o čika Bubiši Simiću, koji je takođe jedan od rodonačelnika džeza na srpskoj sceni i koji, Bogu hvala, vitalno gazi desetu deceniju. Miša je prvo pričao malo o starosti pojedinih muzičara koji su došli na proslavu, pa je za Bubišu rekao da je “sa Galapagosa”, aludirajući na galapagoske kornjače koje žive i po 200 godina. Ali ono što me je dirnulo bilo je kad je rekao: “Bubiša je držao govor na sahrani mog oca, a ja sam mu tada rekao da bih voleo da održi govor i na mojoj sahrani.” Iako mu je otac umro 1991. godine a Bubiša je mnooogo stariji od njega, to se 2014. godine i obistinilo, Bubiša je održao govor na Mišinoj sahrani. Kao da je proročki znao da će ga Bubiša ipak nadživeti.

A inače, ženio se četiri puta, ne znam tačno koliko je dece dobio ali znam da je dočekao i unučiće. Na kraju je ostao sam i sećam se da je u nekom intervjuu par godina pred smrt rekao da nema para za putovanja u inostranstvo onako kako voli, tako da mu je najbolje da sedi u Beogradu i pije svoj viski, tačnije burbon, jer to tamo negde, “preko grane”, ne bi mogao sebi da priušti. Mislim da je već tada bio bolestan i znao šta mu se sprema.

Pored svih njih, Miša ima i sestru Nadu Blam, našu poznatu glumicu koju pored filmskih uloga pamtimo i po pozajmljivanju glasova likovima iz crtaća našeg detinjstva. I ona je muzikalna, mislim da svira klavir, mada ne profesionalno. Davno sam imala druga koji je stanovao preko puta Nade na Dorćolu, i sećam se da mi je pričao da je više puta video Mišu kako u sitne sate, mrtav pijan, vraćajući se s neke svirke dolazi kod nje. Nada spava i ne čuje, a on viče ispod prozora koliko ga grlo nosi: “Nadooo!”

Veseli muzičarski život… 😀

I tako Miša noćas dođe u moj san i odvede me u devedesete godine prošlog veka kada je u prizemlju Studentskog Kulturnog Centra držao svoj klub, divni, mračni, zadimljeni, pravi džezerski, u koji sam često i rado svraćala. Koliko sam videla, sada u zgradi Jevrejske opštine na Dorćolu postoji klub posvećen njemu. Lepo, i zaslužio je, nadam se da ću nekad otići i tamo.

Inače, džez klubovi koji su tokom devedesetih godina prošlog veka nicali kao pečurke posle kiše, bili su jedino dobro čega se iz tog vremena sećam. Izgleda da je nemaština i beda bila plodno tle za džez.

Pomenuh nemaštinu pa se setih divnog objašnjenja te reči koje je jedno pametno dete pre nekoliko godina dalo a glasi:

“Nemaština je kad ništa ne maštaš.”

Baš tako! Duboko! Nadam se da nikada nećemo doći u baš toliku bedu da prestanemo da maštamo jer upravo to je ono što mnoge od nas još uvek drži u životu i pri zdravoj pameti.

Moj život je ispunjen maštom oduvek. Mašta čini veliki deo moje ličnosti i činim sve da tako i ostane. Možda je i zato čika Miša noćas zalutao u moj san, u pauzi između dve svirke tamo gore sa velikanima poput Sačma, Parkera, Koltrejna, Gilespija, Dejvisa…

 

#priče #mišablam #crvenkapinakujna

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *