Crvenkapine priče

Volim…

Volim kad kod teta Divne na pijaci kupim nešto, a ona kaže: „’Fala sine, u zdravlje da pojedete“.

Volim kad nateram komšinicu koja se nikad ne smeje (jer do podne mrzi ceo svet a od podne i samu sebe) da procedi: „Dobar dan“ i da se blago nasmeši, bez obzira koliko je to „bolelo“.

Volim kad sednem za sto da ručam a sunce, koje se celo pre podne nije pojavilo, nađe za shodno baš tad da grane i pojavi se u procepu između roletni, tako da me „ubije“ pravo u glavu; moj dragi obično kaže da je to „moje lično sunce“.

Volim letnju kišu, onu „iz vedra neba“, posle koje se lakše diše.

Volim kad tek skuvam kafu, a Vesna i Dule pošalju poruku: “Deco, jeste li za druženje”, pa mi uzmemo šolje sa kafom i odemo kod njih da je popijemo i da se malo cerekamo zajedno.

Volim mraz koji mi štipa lice, dok mi sneg škripi pod nogama, a inje se hvata u nozdrvama, jer taj mraz u malim dozama znači zdravlje.

Volim da gledam emisije o Rimljanima, koji su pre dve hiljade godina u mnogim stvarima bili napredniji od nas danas.

Volim košavu, jer čisti vazduh i misli, bez obzira što je ponekad tako jaka da pomislim da bi bilo dobro da stavim kamenje u džepove.

Volim kad na koncertu „Galije“ Neša krene da predstavlja članove benda, a onda na kraju kaže: „A moje ime je“, pa raširi ruke i vikne: „JOŠ UVEK SANJAM“, i totalno nas „razbije” od derta.

Volim Nerudinu poeziju na španskom.

Volim što mi krenu suze dok slušam trubače, jer to me uvek podseti na dedu i njegovo prijateljstvo sa čika Fejatom Sejdićem.

Volim da nedeljom pre podne sedim pored svog dragog na splavu na Dorćolskom keju, pijem kafu i čitam novine dok me ljuljuška Dunav.

Volim kad mi moja seka, moje Sunce, kaže: “Zlato sekino, ti na sve misliš”.

Volim da besciljno bazam po centru grada svraćajući u sve knjižare pored kojih prođem, tek onako, da vidim čega ima i popričam sa prodavcima, pa kad stignem do “Bookastore”-a posle razgledanja sednem na galeriju da popijem kaficu.

Volim „Gradsku kafanu“ u Herceg Novom, mesto sa najlepšim pogledom na ulaz u Boku.

Volim kad se vraćam s puta pa na ulazu u Beograd vidim obe kapije i osetim da mi je “puno srce” što sam opet kod kuće.

Volim kad se leti probudim rano, sednem na terasu, slušam ptičice i uživam u svežini jutra, jer tada osećam da je sve moguće.

Volim da ležim na zidiću pored Opservatorije na Kalemegdanu i gledam Ušće i Veliko ratno ostrvo naopako.

Volim sa mamom da gledam filmove Pitera Selersa i da se više cerekam zbog njenih komentara nego zbog samog filma.

Volim kad negde u prolazu, kao slučajno, čujem Arsena Dedića, pa se prisetim svih njegovih koncerata na kojima sam bila, predivne muzike i njegove neponovljive duhovitosti zbog koje se smešim i sada, dok ovo pišem.

Volim da šljapkam po baricama u svojim gumenim čizmama na tufne onako, kao da opet imam pet godina.

Volim kad ulazeći u Čika Ljubinu ulicu potpuno nesvesno počnem da razmišljam na španskom.

Volim kad nazovem Mlađu a on mi drekne u slušalicu: „Veštice jedna, sad sam uzeo telefon da te nazovem i vidim ti zoveš mene!“

Volim kad u džepu jakne koju nisam nosila neko vreme pronađem potpuno zaboravljene pare… odmah častim sebe nekom sitnicom.

Volim kad obučem farmerke koje jedno vreme nisam nosila, a one šire nego poslednji put.

Volim što me kučići vole, što je sasvim dovoljno da ih na ulici pogledam, da bi krenuli za mnom.

Volim kad mi Jaca, kad nema vremena, onako sestrinski, pošalje poruku-poljubac, tek da znam da je mislila na mene, a meni puno srce.

Volim da slušam gospel muziku dok vozim po ravnoj Vojvodini… pustim „Oh, happy day“ što glasnije, otvorim prozore i svaki put pomislim kako potpuno razumem one ljude što kažu da kroz ovu muziku osećaju kako Sveti Duh ulazi u njih.

Volim što mi nikada nije dosta učenja i novih saznanja.

Volim kad mi dragi bez ikakvog razloga donese cveće, jer samo to je ono „pravo“ i samo tada stvarno prija.

Volim kad ispečem pitu, pa je pokrijem i setim se bake koja je u takvim prilikama uvek govorila: „Neka postoji malo, samo da joj ode dušica na oranje“, šta god to značilo.

Volim kad pogledam na sat na ruci i setim se da mi ga je bata kupio od prve plate; uveo me u radnju na Bulevaru i rekao mi da biram, ali da uzmem neki sa mehanizmom, jer oni sa baterijama ne traju dugo, pa sam odabrala jedan takav, veliki, sa podlogom koja je imitacija londonskog Big Bena.

Volim kad vidim da devojčice na ulici vrte hula-hop, jer se setim kako sam ga ja kao dete vrtela i koliko često sam ih lomila jer su bili od krte plastike, a onda tata sutradan kad se vraća s posla donese novi i čim me vidi na ulici, zakotrlja ga prema meni.

Volim kad se ponekad prepirem s Ivanom jer smo tako slične a tako različite, pa su nam i prepirke uvek konstruktivne, što ne znači da se ne volimo, naprotiv, obožavamo jedna drugu baš zato što imamo slobodu da kažemo sve.

Volim da sedim i gledam u kartu sveta, zamišljajući da putujem kao ser Filijas Fog (iz romana Žila Verna – “Put oko sveta za 80 dana”).

Volim da sedim na plaži i gledam u otvoreno more; uvek pomislim da bih volela da “kad mi istekne vreme” (kako to divno peva Bisera Veletanlić) i dođe dan da “odem”, to bude na nekom takvom mestu, sa pogledom u plavo.

Volim da pričam o divnim ljudima kojih više nema, da im na taj način pokažem svoju zahvalnost što sam ih nekada imala u svom životu, jer znam da me čuju, tamo gore.

Volim da se prisećam starih dobrih vremena, mada sam svesna da je ovo sadašnje, baš ovaj trenutak, sve što imamo.

Volim da bazam sa Mikom po kineskom tržnom centru bez cilja i namere da nešto kupimo, jer se u suštini dobro zabavljamo gde god da smo.

Volim kad se tako zaradim da zaboravim da bilo šta postoji oko mene, kao da vreme stane.

Volim da se po zimskom danu umotam u svoj veliki šal, sklupčam u fotelji pored peći, pijem čaj i čitam neku dobru knjigu, povrmeno bacajući pogled kroz prozor, na sneg koji pada.

Volim kad mi neko posluži jelo koje je jednostavno, ali izgleda kao ikebana na tanjiru jer znam koliko je ljubavi uloženo u to.

Volim kad mi neko koga dugo nisam videla ni čula dođe u san da vidi kako sam.

Volim kad moj Nikola počne da mi priča o nekom koncertu iz prošlosti za koji je čuo, a ja mu kažem da sam prisustvovala i da ga se dobro sećam, na šta on drekne: „Tetka breee, ti nemaš pojma koliko sam ja ponosan na tebe“, dušica moja mila.

Volim kad krenem na pijacu po paradajz, pa svratim u prodavnicu obuće usput i vidim sandale, jedan jedini par koji je moj broj i na takvom sniženju da je glupo ne kupiti ih jer kao da su baš mene čekale.

Volim kad mi moj Mita prosledi recept za neko jelo i kaže: „Teto, ovo je kao za tebe, znam da voliš avokado“, pile moje pažljivo.

Volim kad na polici neke knjižare vidim knjige mog druga Vlade, koje sam čitala u rukopisu onog momenta kad su napisane, da mu što pre javim svoje mišljenje.

Volim kad me Boki isprepada, pozove me pa kaže: „Krme jedno, gde si ti, što se ne javljaš“, jer zna da je „napad najbolja odbrana“, a ne javlja se, u stvari, on.

Volim kad u nekoj gužvi naletim na Dušicu, pa mi samo pokaže pantomimom da se javim da pijemo kafu, a ja se nasmešim i namignem joj, jer znam da ne moramo ni da pričamo, razumemo se i bez reči.

Volim kad sa Senadom raspredam beskrajne priče o „frajerima“ i cerekamo se k’o blesave, jer smo ponekad k’o dve sredovečne šiparice.

Volim san koji već godinama sanjam, kako se useljavam u kuću u kojoj na tavanu zatičem desetak starih instrumenata sa dirkama, čembala, harmonijuma, spineta, klavira… isprobavam svaki i svima nešto fali, ali svi izgledaju predivno!

Volim kad po zimskom danu sednem za sto i na licu osetim paru koja se diže sa tanjira supe.

Volim kad sa Vučkom pričam o neobičnim vrstama hrane, kad istražujemo i razmenjujemo recepte koje možda nikada nećemo probati.

Volim kad u pekari vidim pogačice sa čvarcima pa se setim mog dragog Mece koji je od prodavačice tražio „podgaćice sa čmarcima“, ova ga pogledala preneraženo a on se, kao, iznenadio, pa pitao: „Što, šta sam rekao“, onako, što bi Momo Kapor rekao „elegantan k’o sam đavo“.

Volim osećaj kad napišem priču, pa osetim lakoću, zbog svega što me je tištalo dok ga nisam opisala i izbacila iz sistema; ne kažu džabe da “papir trpi sve”.

Volim bele oblake šašavih oblika na čistom plavom nebu.

Volim da volim.

Volim što ne umem da mrzim.

Volim život  i što bi Mika Antić rekao, hoću: “da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari… A ima ih. Verujte”.

Volim i Miku, jednog i jedinog, baš takvog kakav je bio, bolestan od ljubavi za ovaj blesavi svet.

Volim i Vlatka, njegove neverovatne prste koji stvaraju predivnu muziku i grimase koje pravi dok svira jer mu svaki ton, pre nego što izađe iz gitare, pređe preko lica; gledala sam to više od trideset puta uživo i gledaću opet jer mi on NIKADA neće dosaditi.

Volim što pamtim toliko divnih trenutaka sa koncerata, svirki, izložbi i promocija koje niko ne može da mi oduzme, jer su samo moji.

Volim i onih milion momenata kada sam shvatila da mi je neko pravi prijatelj.

Volim vas SVE!

Volim, i voleću, uvek…

 

#priče #crvenkapinakujna

2 thoughts on “Volim…

  1. Ovo je tako… nadahnuto, iskreno, razdragano, dečije, nostalgično, prepoznatljivo… pre-di-vno!!!Hvala Bogu što te nam je dao baš takvu, kreativnu, bezazlenu, veselu i duhovitu devojčicu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *