Muzika

Za Lenarda

“Skoro mi je 90

Svi koje poznajem su pomrli

osim Lenarda

Još ga možete videti

kako hramlje sa svojom ljubavi”…

(Lenard Koen, “Smrt ljubavnika”, 1978)

Ovu priču napisala sam 07.11.2016. god, onog jutra kada je objavljeno da je prethodne noći, u 82. godini, preminuo još jedan veliki umetnik, Lenard Koen. Napisala sam je onda, kroz suze koje su nekontrolisano tekle, objavila na blogu i više je nisam ni pogledala jer mi je bilo suviše bolno da je ponovo pročitam. Vrlo je lična, bez patetičnih fraza koje uvek prate odlazak velikih ljudi, o tome kako je “svet ostao bez još jednog velikana koji nas je zadužio svojom umetnošću” itd. Priča o Koenu u mom životu je takva, pa bi je ovako rogobatne rečenice oskrnavile i naružile.

Lenard je svojom umetnošću za mene učinio mnogo. Jedan je od ljudi koji su me vajali, koji su od mene napravili ono što sam danas. Ne, ne mislim da sam ne znam ko i ne znam šta, vrlo sam svesna svojih limita, svog neznanja, svoje lenjosti u nekim stvarima, svoje plašljivosti, svoje nesigurnosti… Što sam Koen reče: “Ružni smo, ali imamo muziku” (“We are ugly, but we have the music”). Beskrajno sam mu zahvalna za svaku reč i svaku notu.

Iako sam ga samo jednom u životu videla, sa pristojne daljine, njegovi stihovi, njegova muzika, njegov hrapavi glas će uvek biti deo mog života i uvek ću se pitati – šta li bi danas rekao? Kažu da je nekoliko meseci pred smrt u intervjuu koji je dao za “Njujorker” rekao: “Spreman sam da umrem. Nadam se da nije previše neprijatno. To je to od mene.” A onda dodao još i: “Velika je promena blizina smrti. Ja sam uredan momak i volim da dovršim stvari koje sam započeo.” Kakav čovek!!!

Prvi put sam za njega čula dalekih ’80-tih godina prošlog veka. Moj bata je kod nekog od prijatelja pronašao dva njegova albuma i presnimio ih na kasetu. Tu sirotu kasetu besomučno sam okretala danima, ne mogavši da se zasitim osećaja koje je u meni budio. Bilo je to vreme kada do muzike nismo tako lako dolazili kao danas, jer interneta nije bilo. A osim toga, engleski jezik sam tek počinjala da učim tako da još uvek nisam mogla da razumem o čemu peva, a i da jesam, bila sam toliko mlada da verovatno ne bih ni shvatila suštinu onoga što je želeo da kaže.

Nedugo posle toga, 1987. godine, u jednoj divnoj knjižari koja se zvala “Kultura” a nalazila se u današnjoj ulici Kralja Milana u Beogradu, sasvim slučajno sam naletela na knjižicu njegove poezije sa zanimljivim nazivom “Šta ja radim ovde”. U pitanju je mala knjiga poezije i nekoliko intervjua koje je sa njim napravio i preveo Vladislav Bajac, današnji direktor izdavačke kuće “Geopoetika”, koji je imao tu sreću da kao Lenardov prijatelj, čak i boravi u njegovoj kući na ostrvu Hidra u Grčkoj.

Sećam se da sam ja kupila tu jednu, koju imam i danas, a neki mladić, malo stariji od mene, jedno dvadesetak komada, valjda da deli prijateljima. Gospode, kako se svega sećam kao da je juče bilo a prošlo je trideset godina! Elem, ta knjižica bila je vrlo čest gost u mojoj tašni. Budući da sam i dok sam se školovala a i kasnije, mnogo vremena provodila u autobusima gradskog prevoza, mnogo sam čitala. A kad god bih, iz bilo kog razloga, bila depresivna, tog jutra bih iz kuće izašla sa Lenardovom knjižicom u tašni. Posle nekoliko pesama, uvek sam se osećala mnooogo bolje.

Govorili su mi: “Kako možeš? Pa on je tako depresivan!” Za mene to nikada nije bio. Jednostavno, na mene nije tako delovao. Moja lična previranja koja su ponekad vodila u depresivna stanja, vraćao je u ravnotežu, terao me da u svakom zlu vidim nešto dobro, neki tračak nade.

To se nikada nije promenilo. Volela sam sve u vezi sa njim, njegovu poeziju, njegovu muziku, njegov način pevanja, njegove aranžmane, sve! Volim i danas i mnogo mi znači to što sam u septembru 2009. godine ostvarila sebi dugogodišnju želju i bila na njegovom koncertu. Mojoj sreći nije bilo kraja. Čini mi se da sam mesecima posle koncerta još uvek bila pod utiskom.

Odlazim na koncerte skoro ceo svoj život i sakupio se tu već zavidan broj, ali njegov koncert je definitivno najbolji u mom životu. Taj koncert je, ujedno, bio i jedna velika lekcija o zahvalnosti i skromnosti.

Kažu da su oni najveći u bilo kojoj oblasti uvek najskromniji. Lenard je zaista bio takav. Pre svega, precizan kao niko drugi, jer koncert je počeo tačno na vreme, što se skoro nikada ne dešava. Bio je podeljen u dva dela sa pauzom od oko dvadeset minuta između jer ipak, trebalo je to izdržati, a on je 2009. imao već 75 godina.

Sve zajedno, koncert je trajao oko tri sata! Počeo u 20:30 a završio se oko 23:45h. Nisam ni primetila kako je vreme proletelo, nisam se pomerila s mesta, bila sam hipnotisana njegovom ličnošću, njegovom skromnošću, njegovom pojavom, njegovim glasom, neverovatnom energijom koja je iz njega zračila, njegovim šarmom i smislom za humor…

Ali ono što je uradio u toku koncerta, verovatno ću pamtiti do kraja života. Takvo predstavljanje članova pratećeg benda nikada nisam videla, ni pre ni posle. Svakome od njih ponaosob bi prišao, skinuo šešir i stavio ga na grudi, ispričao nam u nekoliko rečenica o kome se radi, a onda se sa zahvalnošću poklonio, sačekao naš aplauz za kolegu koga je predstavio, i tek onda krenuo dalje. To poštovanje i ta zahvalnost, retko se sreće.

Ostaće mi u sećanju i njegova elegantna pojava. U biografiji koja je pre nekoliko godina izašla kaže da je i onda kada su oko njega bili odrpanci, jer je takvo vreme bilo, on i dalje nosio odela, često i kravate. S obzirom da je iz porodice krojača, to je garderoba koju je nosio od detinjstva, na koju je navikao i u kojoj se najprijatnije osećao. Detinjstvo mu je bilo, kako je sam rekao, sasvim obično dok mu nije umro otac, kada je imao samo devet godina. Preko noći je sazreo, jer je osetio potrebu da brine o porodici i zameni oca.

A inače, njegova familija su bili pobožni Jevreji koji su tvrdili da vode direktno poreklo od Mojsijevog brata, prvosveštenika Arona. Iako je kasnije u životu imao razna previranja i čak se, boreći se sa depresijom, našao u zen-budističkom manastiru u brdima Kalifornije gde je nekoliko godina živeo kao monah pod imenom JikanOnaj koji ćuti i služi (svom učitelju Rošiju za koga je kuvao i o kome je brinuo), nikada se nije odrekao svoje vere i kaže da mu je to pomoglo da bude još bolji Jevrejin.

Čovek je koji je, u raznim periodima života išao iz jedne krajnosti u drugu. Zarađivao je neverovatne sume novca bez kojih bi, zbog vere u bližnje koji je nisu zasluživali, ostajao mal’ te ne preko noći bez ičega. A onda bi se vratio na scenu i vrlo brzo ponovo došao do novih sredstava za život jer ga je narod voleo i uvek željno iščekivao njegove nove pesme, nove albume.

Neverovatan opus je ostavio za sobom. Poslednji album, četrnaesti po redu, objavio je pred smrt (ne računajući kompilacije i koncertne albume). Pored toga, objavio je i dva romana i trinaest zbirki poezije. Njegov sin Adam kaže da je pisao do poslednjeg daha, svojim jedinstvenim stilom i smislom za humor.

Takav je i bio, jedan i jedini. Jedan od onih za kojima sam, kada su otišli, iskreno patila kao da mi je otišao neko najrođeniji i nikada ih nisam prežalila. Ne želim da zvučim patetično, ali postoji nekoliko njih koje zaista osećam kao deo sebe, kao deo porodice na neki način. Tako sam se osećala kada je otišao Džo Koker, pa Momo Kapor, pa Arsen… Nažalost, brojka je sve veća i pitam se ko će nam ostati kad i ostali veliki odu, jer nema mnogo mladjih njihovog kalibra.

Hvala dragom Bogu što nam ga je podario i hvala Njemu za sve što nam je dao. Pokoj mu dušici napaćenoj teretom prevelike ljubavi…

 

#priče #leonardcohen #crvenkapinakujna

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *