Crvenkapine priče

Cile i ja, u pola 2

Volim sve vrste umetnosti, pa tako i slikarstvo, mada ne mogu da kažem da ga poznajem onoliko koliko bih volela. Ali postoji nekoliko slikara koje zaista volim. Jedan od njih je i Milan Cile Marinković. Cile je slikar koji slika neke malo drukčije stvari, bez preteranog ulepšavanja i sa puno kolorita. Neko jednom reče da nigde nema toliko boja kao na slikama naša dva Milana; Milana Konjovića i Milana Marinkovića – Cileta.

Ciletove slike pomalo “vrište”. Prepune su jakih boja. Slika ne baš lepu stvarnost, na neki veseliji način, onako kako je sam vidi. Jednom sam slušala neki intervju sa njim i pitali su ga zašto stalno slika prostitutke, lokalne barabe, ulične svirače i taj milje. Odgovorio je nešto u stilu: “Ja živim na Monmartru u Parizu i to je ono što vidim sa prozora svog ateljea.” Čovek jednostavno slika ono što vidi, onako kako vidi.

A ja upravo i volim tu njegovu iskrenost bez ulepšavanja, njegov hrabri kolorit, boje koje me “bodu u oči” kad ih malo duže gledam. Volim njegovu umetnost toliko da se i danas sećam nečega što mi se dogodilo pre više od četvrt veka.

Jednog ponedeljka uveče vraćala sam se iz kluba “KST” na tehničkom fakultetu. Išla sam sama niz Bulevar kralja Aleksandra ka Trgu Republike, gde staju noćni autobusi. Sećam se da je bio ponedeljak jer je to bilo veče za bluz (blues) u “KST”-u, dok se utorkom išlo malo niže, na Mašinski fakultet (na hippy veče). Elem, bilo je prilično kasno (oko 1:30) i žurila sam da ne zakasnim na autobus. Ali prošla sam pored poslovnice tadašnjeg “JAT”-a, domaće aviokompanije, jedine koju smo u to vreme imali. S obzirom da je bila noć, u prodajnom delu su svetla bila pogašena, ali su bila upaljena u nekom hodniku koji vodi ka kancelarijama, a nalazi se iza prodajnog dela. Neka vrata su bila otvorena, i baš tu, na zidu gde su vrata, stajala je jedna od Ciletovih slika.

Prošla sam pored poslovnice žurnim korakom, letimično pogledala unutra, ali nisam obratila pažnju, a onda, jedno desetak koraka dalje, shvatila da je slika koju sam videla u tom hodniku iza Ciletova…

Vratila sam se nazad, iako sam bila u žurbi, i stala kao hipnotisana. Pult je bio visok, pa mi je malo zaklanjao donji deo slike, tako da sam morala nekoliko puta da poskočim da bih je dobro videla, ali da, Cile je bio preda mnom. 🙂

Bila sam kasnije na više njegovih izložbi, ali ovo mi je ostalo u sećanju kao nešto lično moje. Da me je neko video kako skakućem ispred izloga da vidim sliku, verovatno bi pozvao čike u belom, ali nema veze. Neka me smatraju i ludom, samo neka me ostave na miru. Što reče divni Mika Antić: “O meni najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.” Upravo tako.

Cile i ja, osim moje ljubavi prema njegovoj umetnosti, delimo i jednu zajedničku strast, a to je kulinarstvo. Pored porodice, u kojoj je oduvek bio glavni “šef”, kaže da je “zanat pekao” u Rovinju, gde je nekada boravio svakog leta. Tamo je slikao, kuvao za prijatelje, a s obzirom da je često sedeo po restoranima, zbližio se sa kuvarima pa su ga pozivali i u kuhinju, da kuva zajedno sa njima.

Kaže da je oduvek rado kuvao za bližnje, naročito zato što je njegova ćerka kao mala veoma slabo jela, pa je on od kuhinje pravio atelje, u kome su se igrali, kuvali i jeli zajedno. Mislim da je to zajedničko svim umetnicima, od svega čega se prihvate, žele da naprave umetnost, jer umetnost nema granica. Umetnost prožima sve segmente našeg života, bili mi toga svesni ili ne.

Nažalost, danas se svašta smatra umetnošću i toliko njih sebe zove umetnicima, da to već pomalo gubi smisao. Pravi umetnici se bojažljivo izjašnjavaju ko su i čime se bave jer, kako to divno reče čika Duško Radović: “Oni koji mnogo znaju – malo govore. I obrnuto – najviše govore oni koji ništa ne znaju. To ima veze. Samo mišljenje može čoveka sprečiti da govori.”

U to ime, i ja ću da zaćutim.

 

#priče #crvenkapinepriče #crvenkapinakujna

 

Foto: Gloria magazin/ Jelena Jovanov/Facebook

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *