Mirisi su čudo, mogu da nas vrate u bilo koje vreme, na bilo koje mesto i podsete na bilo koga. Možda zvuči neverovatno, ali miris mladog belog luka mene uvek podseti na Patrijaršiju, i jedan davni događaj vezan za Blaženopočivšeg Vladiku Danila Krstića.

Tu predivnu, za mene svetu dušicu, srela sam jednom prilikom pre dvadesetak godina u holu naše Patrijaršije. Do danas se vrlo živo sećam tog susreta i mirisa mladog belog luka koji su te večeri očigledno imali za večeru jer, miris je bio tako jak i opojan, da mi i sada, kad se setim, golica nozdrve.

Ne sećam se tačno koje je to godine bilo, ali imala sam možda neke 23-24 godine. Sećam se do detalja kako sam izgledala. Na sebi sam imala dugu, usku, crnu suknju i usku krvavo crvenu majicu. Kosa mi je bila crvena i duga skoro do struka. S obzirom na visinu i moju tadašnju stasitost, bez lažne skromnosti, može se reći da sam bila baš privlačno mlado čeljade.

Sa svojom kumom i njenim kolegom sa fakulteta (oboje su studirali teologiju) stajala sam pored portirnice u Patrijaršiji, jer smo čekali jednog drugog Vladiku. S obzirom da im se trpezarija nalazi odmah tu pored ulaza, iz nje su dopirali mirisi. Bilo je vreme Vaskršnjeg posta, pa je trpeza verovatno bila skromna, ali je očigledno, mladog belog luka bilo u izobilju.

U jednom momentu, Vladika Danilo je izašao iz trpezarije, javio se portiru i krenuo ka svojoj sobi. Na trenutak me okrznuo pogledom, ali se ipak okrenuo i otišao. Međutim, desetak sekundi kasnije ponovo se pojavio na vratima i krenuo pravo prema meni. Stao je na poslednjem stepeniku, da bi nam oči bile na istoj visini jer je bio prilično niskog rasta, a onda mi se obratio:

“Znaš šta, mala, krenuo sam, pa sam se vratio da ti kažem nešto. Devojka je lepa, ako je i mila. Ako nije mila, nije ni lepa.”
Nasmešila sam se. Začkiljio je, pogledao me onako ispitivački, pa pomalo grubo rekao: “Šta je? Glupa si, nisi shvatila šta sam ti rek’o?”

“Naprotiv, shvatila sam i mnogo mi se dopalo”, odgovorila sam mu. 🙂

Nasmešio se, uzeo moju ruku i tako, držeći moju u svojim rukama, počeo da mi priča. O Svetoj Trojici najviše, mada ni sama više ne znam čega se sve nije dotakao. Sve vreme me je gledao pravo u oči, držao za ruku i pričao, pričao, pričao…

Vreme je stalo. Nisam bila svesna koliko sve to traje jer bio je neverovatno zanimljiv. Umeo je da priča i da drži pažnju, a pričao je običnim, narodskim jezikom, uz obilnu primenu mangupskih, žargonskih izraza. Za jednog takvog čoveka, to je bilo potpuno neverovatno. Kažu da su njegova predavanja na fakultetu uvek bila izuzetno posećena i da nikada nije bilo dovoljno mesta za sve koji žele da ga čuju. Odslušala sam pre toga mnogo njih, ali niko mi nije bio tako zanimljiv. A Vladiku Danila sam slušala kao hipnotisana, i tek kasnije sam videla da mi je pričao čitavih sat vremena. Neverovatno!

Na kraju mi je dao blagoslov, pozdravili smo se i otišao je, kao da je prišao da me pita koliko je sati, a ne kao da me počastio besedom od sat vremena, upućenom lično meni. Toliko jednostavan, a istovremeno i tako zanimljiv, sveti čovek.

Kad sada razmišljam o tome, pitam se kako je do toga uopšte došlo. Očigledno da sam ga privukla svojim izgledom, pa je prišao da se uveri ima li još nečega u toj crvenoj glavici. A onda mu se dopalo kako sam reagovala, pa mi je dao jedan ovako predivan dar, koga se sećam i danas, iako je mnogo godina prošlo.

Beskrajno mu hvala i pokoj mu divnoj dušici.
Amin

#priče #besede #crvenkapinakujna

Please follow and like us: