Crvenkapine priče

Dorćol – Monmartr

Svaki deo Beograda ima neki svoj šmek, ali jedan od najstarijih, Dorćol, je nešto sasvim posebno.

Najstarije kuće i zgrade u Beogradu nalaze se upravo tamo. U vreme kada su sagrađene, gradilo se po meri čoveka i razmišljalo o svakom detalju, a o kvalitetu gradnje i da ne govorimo. Dovoljno je to što tamo još uvek ima kuća starih više od jednog veka koje su i dalje očuvane stare lepotice. Ima i zapuštenih, naravno, pored kojih vas uhvati tuga kad prođete pa vidite kako se urušavaju same od sebe, jer u njima više niko ne živi, ili možda živi ali nema sredstava za održavanje. Postoji i ona još gora varijanta, da su dopale u posed nekome ko ne ume da ceni ono što je dobio ili kupio, ali nećemo o tome.

Dorćol je divan kraj i skoro da je umetnička kolonija, s obzirom na to koliko velikih umetnika živi na prostoru od svega nekoliko kvadratnih kilometara. Ima mnogo glumaca, književnika, slikara, baletskih igrača, muzičara… I moj najdraži roker, Neša Galija, živi tamo. Ma baš je k’o umetnička kolonija, beogradski Monmartr. Jeste, Monmartr je na najvišem delu Pariza, dok je Dorćol skoro na najnižem delu Beograda, ali svejedno, nekako me asocira baš na njega.

Jedno vreme sam, u tom divnom kraju, imala malu prodavnicu poklona. Bila je mnogo slatka, ali nažalost, otvorena u pogrešno vreme i nije mogla da opstane. Ipak, to kratko vreme na Dorćolu ostalo mi je u lepom sećanju.

Mnogo umetnika iz kraja mi je svraćalo u radnjicu jer je u njoj bilo prijatno, lepo su se osećali i uvek bismo se slatko ispričali.

Jedna slikarka je obično šetala pse popodne kad sam najčešće bila sama u radnji, pa bi uvek svratila da vidi šta ima novo i da malo popričamo. Govorila mi je da se kod mene oseća prijatno jer mi radnja podseća na galeriju, nije pretrpana i deluje bajkovito.

Jedna balerina u penziji je svraćala kod mene kad god je išla kod frizerke, moje tadašnje komšinice, i uvek bi mi ispričala po neku pričicu i kupila neku figuricu, nešto što je podseća na nekadašnja putovanja, na igranje po svetskim metropolama.

Bilo je više takvih divnih ljudi koje sam svakodnevno viđala i sa njima vodila zanimljive razgovore. To je možda ono što mi najviše nedostaje jer zbog njih sam zaista volela da radim u svojoj radnji.

I uopšte, oduvek sam volela taj deo grada. Nažalost, sada polako nestaju one divne stare kuće i na njihovim mestima niču moderne višespratnice u koje će se useliti neki “vrli novi svet” što bi rekao Haksli. Tuga jedna. 🙁

Na uglu, malo iznad moje radnje, nalazila se pekara “Tri lava”, stara preko sto godina u kojoj se prodavao onaj starinski, domaći hleb, lepinje i kifle. Ništa pretenciozno ali zaista kvalitetno, po receptu po kome je sve to nekada mesio gazdin pradeda, mesio je i on, decenijama kasnije. Sad je već nekoliko godina zatvorena, pretpostavljam da je neko “bacio oko” na lokaciju, tako da je već u planu nešto drugo, ali im neko ometa planove, pa sve izgleda napušteno. Šteta, jer malo je takvih pekara ostalo u gradu.

Iskreno, tuga me uhvati svaki put kad prođem tim krajem oko moje nekadašnje radnje. Nestala je i benzinska pumpa koja je bila tačno preko puta. Tu sam nekoliko puta videla Nešu (Galiju) kako na veliko kupuje piće, verovatno za bend koji tu u blizini ima probu. Nije bio sam, inače bih pritrčala da mu pomognem. 😉

A jedno veče sam sedela sama, negde pred zatvaranje kad, pogledam preko puta ka pumpi, a iz auta izlazi naš poznati baletan Konstantin Kostjukov. I on živi u kraju, pa je to veče krenuo negde i svratio da sipa gorivo.

Da nisam znala ko je, verovatno bih rekla – ma ovaj čovek je baletan 100%! Ta elegancija pokreta, ti laki koraci, to držanje, ne, to samo baletan može. On igra čak i dok obilazi auto, sipa gorivo, odlazi da plati, vraća se, seda nazad u auto. Jednostavno, njegovo telo više ne ume drukčije da se ponaša. Balet čini najveći deo njegovog bića i on više toga nije ni svestan.

Ali verujte mi, uživala sam gledajući ga kako sipa gorivo skoro podjednako kao kad sam ga gledala na sceni. U stvari, kao da mi je priredio privatnu predstavu. 😉

Neverovatan je čovek taj “naš” Kostja. Došao je u Beograd početkom ’90-ih, zaljubio se onako kako se umetnici uglavnom i zaljubljuju, ludo, strasno i bez rezerve i, ostao. Kijev je izgubio, a Beograd dobio, mnogo! Hvala mu.

Malo dalje, kod crkve Aleksandra Nevskog nekada se nalazio dragstor “Kli-kli”, mislim da je sada pretvoren u kafić. Jedne davne večeri, moj drug Srle i ja smo došli da kupimo nešto, kasno, u zlo doba i dok sam ja plaćala, on mi je dobacio: “Čekam te u kolima”, i izašao iz radnje. Kad sam ušla u auto, počeo je da se smeje k’o blesav, misleći da sam ga provalila, a nisam. Smejao se i smejao, a onda iz džepa pantalona, izvukao zgužvano i izlomljeno kinder jaje, pružio mi ga, a onda nastavio da se smeje. Blesavac je za mene, devojčicu od tada dvadeset i kusur godina, ukrao kinder jaje. Pa i jeste smešno, smejem se kad god prođem tuda, i danas.

Često se vraćam na Dorćol. Kao mala, dolazila sam ponekad uveče sa tatom po mamu, kad je radila drugu smenu, a radila je u nekadašnjoj fabrici odeće “Beko”, preko puta ZOO vrta. Sećam se, jednom sam joj rekla: “Blago tebi mama, ti svaki dan kroz prozor možeš da gledaš zoološki vrt”. Da, ženi je baš bilo do toga, al’ tako dete rezonuje.

Inače, u to vreme je Dušanova ulica bila skoro kao Bulevar Revolucije (današnji Bulevar Kralja Aleksandra), načičkana odličnim radnjama tako da je mama sve kupovala tamo. Sada ni tih radnjica nema…

Kasnije sam, kao tinejdžerka, često sa drugaricama išla na bazen koji se tada zvao “25. maj” (danas “Milan Gale Muškatirović”), a posle bazena šetale smo po keju pokušavajući da se osušimo jer smo izgledale kao da smo se upiškile, pošto kad si mlad i lud, na bazen ne nosiš preobuku.

Jedan od prvih poslova u životu, u ranim dvadesetim, bilo mi je konobarisanje u Skadarliji, o čemu sam već u nekoj od priča pisala. Imala sam dosta prijatelja (neke još uvek imam) koji su tamo stanovali, uvek rado svraćala na pijacu Bajloni, a volela sam i da vozim tuda kad se vraćam sa Novog Beograda, da bih izbegla gužvu u centru grada.

Nedeljom pre podne, kad je sunčano vreme, moj dragi i ja volimo da odemo na kej, sednemo na neki od splavova, pijuckamo kaficu, ljuljuškamo se na talasima koje prave brodovi i gliseri i gledamo u smeru “gde Dunav ljubi nebo” (Josipa Lisac). Čini mi se da ma kako da je prethodna nedelja bila loša, veliko “mutno Dunavo” (kao iz narodne pesme) odnese sve! Posle toga se kući vratim bistrih misli i sa velikim osmehom na licu. 🙂

Nekako, Dorćol je kraj kome se uvek vraćam i u kome bih veoma rado živela jer ima sve, i kulturni život, i pijacu i mesta za šetnju i napasanje očiju, i prilaz Dunavu, i onaj poseban, dorČolski, mangupski šmek. Sve!

A ko zna šta život život nosi, možda jednog dana i hoću, jer kako reče čika Duško Radović: “Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara”.

 

#priče #crvenkapinakujna

 

FOTO: beforeafter.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *