Glavna jela

Gulaš od pečuraka

Prijaju mi pečurke ovih dana. Obično imam malo problema sa njima jer sam na neke vrste intolerantna, ali s obzirom da u poslednje vreme ne osećam potrebu za mesom, one dobro dođu kao zamena. Ovaj gulaš od pečuraka je tako dobar, da ni vama neće faliti meso, verujte mi.

Nikada u životu ih nisam brala jer, da budem iskrena, nemam neko znanje o njima, tako da se ne bih usudila da to sama radim jer sa pečurkama se jednom greši. I obično one, koje nam najlepše izgledaju, mogu da budu najotrovnije. Zato se oslanjam na one gajene, koje mogu da kupim na pijaci i spremim bez straha.

Nisam nešto posebno plašljiva, ali ovih dana mnogo razmišljam o strahu, što razložnom što bezrazložnom. Ima mnogo ljudi koji pate od raznih bezrazložnih strahova, tzv. fobija, koje im kontrolišu život. Nemam takvih problema, ali znam neke drage ljude koji ih imaju, a ne čine ništa da ih prevaziđu. Tužno. Mislim da to nije život, ali ne možete da pomognete onome ko ne želi da vidi da ima problem ili ne želi vašu pomoć, tako da sam odlučila da se ne mešam.

Ali razmišljam o tome kako se i ja sada plašim nekih konkretnih stvari. Mnogo se toga promenilo od vremena moje rane mladosti. Ranije sam u bilo koje doba noći smela da prođem kroz bilo koji deo grada bez razmišljanja da će mi se nešto loše desiti. Sada na to više ne smem ni da pomislim. Doduše, noću više nigde i ne idem sama, naročito ne pešice, ali opet, ima krajeva Beograda kroz koje mi više ni preko dana nije sasvim svejedno kad treba da prođem. Promenili su se ljudi, došli “neki novi klinci” (Đ.Balašević) koji ne prezaju ni od čega jer nemaju ni šta da izgube. Takvi su najopasniji.

Sećam se vremena kada sam radila na “Golf” radiju, u Košutnjaku, u okviru nekadašnjeg kompleksa “Avala filma”. Kad završim smenu i krenem kući, izađem na autobusku stanicu i bez razmišljanja podignem palac. Ona šumetina gore je prilično daleko od centra grada i autobusa nema toliko često, tako da sam to radila svakodnevno. Nikad mi se ništa loše nije dogodilo a često sam bila i sa koleginicama, tako da je u društvu to stopiranje bilo čak i zanimljivo.

Ali sećam se, jednog dana kad sam bila sama. Samo što sam stigla do stanice i podigla palac, staje dobar auto i vozač koji mi je odnekud poznat… Ko je, šta je, vrtim po glavi, ali ne mogu da se setim. Otvori prozor pa me upita:

“Dokle ideš, mala?”

“Do centra grada.”

“Upadaj!”

Uđem ja i sednem a on će:

“Znaš li zašto sam ti stao?”

“Nemam pojma. Zašto?”

“Ako te ja povezem, znam da neće ništa loše da ti se desi”, reče on i skrenu stazom kroz šumu.

Ja se okrećem ka njemu, nisam stigla ni da zaustim da kažem nešto, a on odgovara:

“Ne brini, idem do grada, na neko snimanje na RTS-u u Takovskoj, ali idem nekom svojom stazom, kroz šumu. Em je malo kraći put, em je lepše. Sve je u redu, opusti se”.

Vrtim ja film i dalje i ne mogu da se setim odakle mi je čovek poznat, ali raspričasmo se mi o tome gde radim, šta radim i slično, ispostavilo se da mi zna šefa s radija i da smo na neki način kolege jer sam i neki muzičar (teoretičar). Nisam mogla da izdržim, pitam ga odakle ga znam.

“Sviram u grupi “Legende”, ako si čula za nas”, kaže on.

Jesam, mada ih ne slušam, ali cenim ono što rade jer su svoji, drukčiji od ostalih. Bio je to, glavom i bradom, Zoran Dašić Daša, šef i gitarista grupe “Legende”.

I tako je on mene dovezao do centra, do Takovske 10, lepo smo se pozdravili, zahvalila sam mu se na vožnji i druženju i otišla na svoju stranu. Naravno, više se nikada nismo sreli, al’ eto, na temu straha, setih se te epizodice iz vremena kad sam imala 22-23 godine i ničega se nisam plašila.

A znate li kada bih sad ponovo podigla palac i ustopirala nekoga? NIKAD!!! Jer sada znam šta sve može da mi se desi i znam da uopšte nije pametno ući kod nekog nepoznatog u auto. I kad vozim, ne primam stopere koje ne poznajem. Jednostavno, ne želim da rizikujem jer ko zna šta je ljudima u glavi. Danas više nikome ne može da se veruje. Tuga.

I opet sam malo odlutala al’ ne mari. Dakle, što se straha tiče, pečurke kupim na pijaci i nemam čega da se plašim. A ovaj gulaš danas je bio više nego dobar i baš nam je prijao.

Evo recepta:

Potreban materijal (za 2 osobe): 200 gr pečuraka (koristila sam braon šampinjone), 1 veća glavica crnog luka, 2 čena belog luka, 1 sveža crvena paprika, 2 sušene paprike (ili umesto njih 1 kašika mlevene paprike), 2-3 kašike ulja, so, šećer, biber, bosiljak, peršun; za prilog: 2 male kafene šolje kuskusa.

Prvo sam očistila crni luk, pa ga isekla na rebarca. Zatim sam očistila beli luk, i njega sitno iseckala. Svežu papriku sam oprala, pa iseckala na kockice, a suvu papriku samlela u blenderu za suve sastojke.

Pečurke u principu izbegavam da perem, jer upiju previše vode, ali ove sam morala, bile su suviše prljave od komposta, tako da sam ih ipak oprala, dobro obrisala kuhinjiskim ubrusom, pa isekla na tanke režnjeve.

Kuskus sam sipala u činiju (2 kafene šoljice), posolila, pa prelila sa 3 šoljice ključale vode, poklopila i ostavila da se natopi i nabubri dok spremam gulaš.

Pošto je sve bilo iseckano, krenula sam sa prženjem. U dublji tiganj sa poklopcem sam sipala ulje, pa stavila da se zagreje. Na zagrejano ulje sam prvo ubacila crni luk, dodala jedan dobar prstohvat morske soli i isto takav prstohvat žutog šećera, pa pustila da se proprži i blago karamelizuje.

Kad je crni luk počeo da žuti, dodala sam mu beli luk i kockice sveže paprike pa nastavila prženje još nekoliko minuta, a onda dodala i pečurke, pa smanjila temperaturu na najmanju i polupoklopljeno, uz povremeno mešanje, dinstala još nekih 15-tak minuta, dok povrće nije omekšalo.

Pred kraj sam dodala malo bibera, sušenog bosiljka, peršuna i onu mlevenu suvu papriku. Da vas podsetim, ja papriku meljem sama jer mi ova kupovna smeta. Ako nemate sušenu papriku ili nemate u čemu da je sameljete, stavite slobodno jednu ravnu kašiku kupovne.

Sve sam dobro izmešala, propržila još minut-dva da se lepo poveže, a onda poslužila na podlozi od kuskusa.

Ako ne volite kuskus, poslužite gulaš sa prilogom po želji. To može da bude krompir pire, makaroni, pirinač ili šta god volite.

Probajte i prijatno! 🙂

 

#gulaš #vegegulaš #pečurke #šampinjoni #gulašodpečuraka #crvenkapinakujna

Please follow and like us:

4 thoughts on “Gulaš od pečuraka

    1. Hvala! 🙂
      Mada, kod tih gulaša sa pečurkama važi pravilo da je još lepše kad ima više vrsta. Ja danas nisam, ali mislim da bi bilo dobro dodati i malo bukovača, i neki vrganj, i možda šitake…
      U svakom slučaju, ovo je dobra podloga za eksperimentisanje. Ako probate, javite mi utiske. 😉

  1. Slično pravim i uvek uspe! Razlika je samo u začinima, ja dodam peršun, kumin i više belog luka- super je! Inače, priča koja prati ovaj recept je divna, kao i uvek…volim da čitam ono što pišeš. I kad sam najumornija ili neraspoložena, energija tvojih misli me raspoloži.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *