Muzika

Mala, opasna, po imenu Ruška

Ovih dana razmišljam koliko mi je divnih ljudi prošlo kroz život… Mnogo ih je tu i ostalo, ali čini mi se još više došlo, uradilo šta je trebalo i otišlo dalje, da nekom drugom prenese neko znanje, ulepša ili “začini” život. 😉

A ima i onih situacija kad vidite nekoga od poznatih, ko vas asocira na nekog drugog koga ste nekada poznavali, ko je tada bio važan deo vašeg života, pa sećanja krenu da se nižu…

Tako ja, kad god vidim maestra Bojana Suđića, našeg poznatog i meni omiljenog dirigenta, na trenutak u mislima svratim u svoju srednju školu i pomislim na svoju nekadašnju profesorku dirigovanja i muzičkih oblika, Ružicu Šubert. Jedno potpuno neverovatno stvorenje kog se i danas živo sećam. Izraza koje je koristila, grimasa koje su potkrepljivale svako njeno izlaganje, pošalica koje su vrcale na sve strane, temperamenta, ma svega.

Inače, prezime Šubert je njeno devojačko koje je zadržala, ali s obzirom da slavni Franc Peter Šubert nije imao decu, nije ni u kakvom direktnom srodstvu s njim. Otac joj je bio Čeh i nije se bavio muzikom, ali mu se dopao klavir, pa ga je kupio svojoj deci. Tako su njena sestra i ona naučile da sviraju klavir, dok joj se brat opredelio za violinu, ali je samo ona nastavila da se profesionalno bavi muzikom, kao predavač Dirigovanja, Nauke o muzičkim oblicima i čini mi se Sviranja horskih partitura, nisam baš sigurna da li je predavala još nešto.

U svakom slučaju, ono što smo na njenim časovima prvo naučili bilo je: “Kad staneš pred hor ili orkestar, leđa su prava a stav takav, kao da si posisao sva znanja ovog sveta. Ako nisi takav, niko te neće slušati.” I zaista je tako, ako je dirigent “metiljav”, orkestar ga ne “zarezuje”, hor zeva i gleda okolo, a publika može i da odšeta jer sve to ni na šta ne liči.

Mislim da je ovo njeno pravilo primenjivo na skoro sve sfere života, jer sve je u stavu. Ako izgledaš kao da apsolutno sve znaš o onome što radiš i veruješ u to, iz tebe pršti samopouzdanje i sagovornika možeš da uveriš u sve što želiš jer za tebe ne postoji ništa nemoguće i neostvarivo.

I još nešto nam je često govorila. Muzika je zanat, a zanat se uči. Kada smo počeli da izučavamo Nauku od muzičkim oblicima, posle analize Mocartove sonate u C duru koja je vrlo često bila primer za razne muzičke oblike rekla nam je: “Verovatno ste mislili da su se kompozitori šetkali pored potočića i čekali da im dođe inspiracija, pa da napišu nešto. Nema od toga ništa, kao što vidite, to je tvrd rad, nema zezanja.”

Zaista je tako i, opet ću reći, primenjivo na sve ostalo. Lepo je kad dođe inspiracija pa napravite nešto lepo ali kad bismo za sve u životu čekali inspiraciju, uradili bismo neuporedivo manje i ne bi bilo visokog kvaliteta jer samo rad, “tvrd rad” što kaže Ruška, donosi i kvalitet.

Što se mene tiče, najbolje su priče nastale onda kad bih za računar sela “prazne” glave, bez ideje o čemu da pišem. Onda reči krenu da mi nadolaze same, kao da mi neko šapuće na uvce a ja samo pišem. Ali to je ono što dolazi posle mnogo rada jer sam sada, posle više od 400 objavljenih (i još nekih neobjavljenih) priča, u stanju da temu za pisanje prepoznam u svemu, pa i u najbanalnijim stvarima i događajima.

E, to je zanat… na kraju se sve svede na to jer što rekoše Latini: “Ponavljanje je majka znanja” ili ono poznato Edisonovo: “Genije je 1% inspiracije i 99% perspiracije”. Iza svakog kvalitetnog rada stoje krv, suze i znoj, bez toga nema ničega. Sama inspiracija ne donosi mnogo u stvari, “inspiracija postoji, ali treba da te zatekne kako radiš” (čini mi se da je ovo rekao Pikaso).

I tako, kad gledam Bojana, uvek se setim drage Ruške, njenih lekcija o dirigovanju i životu i neverovatnoj količini humora i energije koja je izbijala iz jedne tako male žene, koja nam je podjednako dobro prenosila znanje i popravljala raspoloženje. Na njene časove sam ponekad dolazila depresivna, ali sam posle 45 minuta sa njom iz učionice izlazila sa osmehom od uva do uva i željom da poletim.

Takvi ljudi, a naročito profesori su retki, ali to su oni koji se pamte. Oni koji, bez obzira što ih više ne viđamo, ostaju u našim životima kao deo nas samih, jer su učestvovali u izgradnji naših ličnosti.

Hvala dragoj Ruški, gde god da je. 🙂

 

*naslovna fotografija je deo partiture, početak Mocartove Sonate u C-duru, koju je Ruška često koristila kao primer za razne muzičke oblike

 

#priče #crvenkapinakujna

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *