Sedimo danas moj dragi i ja, pijemo popodnevnu kaficu, kad on, da me iznenadi, pusti mi sa DVD plejera “Good times, bad times” (“Dobra vremena, loša vremena”) jednog od mojih omiljenih bendova, “Led Zeppelin”. Na pomen bilo koga od članova ovog benda meni se lice ozari, a kad čujem nešto od njihove muzike i da vam ne pričam. “Led Zeppelin” su za mene oduvek bili najbolji bend u istoriji rok muzike.

To sam rekla naglas, na šta je moj dragi rekao: “Pa dobro, o tome baš i nećemo raspravljati, nije pametno.” Naravno, odmah sam dodala: “Najbolji, za mene. Za tebe je to “Queen”, znam.”

Naš dalji razgovor se nastavio tako što smo došli do zaključka da je ono što nam se kod njih dopada upravo to što su originalni, svoji, drukčiji od svih ostalih. Ne postoji bend koji možete da uporedite sa “Led Zeppelin” ili sa “Queen”. Oni su to što jesu i niko im nije sličan.

I tako, sama od sebe, u mojoj glavi poče da se rađa priča o originalnosti koje je danas, čini mi se, sve manje. Što više razmišljam, sve mi se više čini da skoro da je i nema. Ako nam se ponekad i učini da nije tako, ispostavi se da nam se učinilo zbog neznanja, a neznanje je jedino što na ovom svetu nema granica. I naravno, najgori su oni koji se pretvaraju da sve znaju, oni najčešće ne znaju ništa, samo se foliraju. A najveći umovi za sebe mahom govore da su ograničenog znanja i nikada ne prestaju da uče.

Moj omiljeni filozof, veliki Sokrat, govorio je: “Znam da ništa ne znam”, što je, naravno, bila ironija. Gledala sam pre neki dan neku emisiju o njemu i ponovo došla do zaključka da se od Antike do danas ništa posebno nije promenilo. Znala sam kakav je život imao i koliki mu je značaj, zbog čega ga i cenim više od ostalih, ali mislim da bi i u današnje vreme prošao isto. Kao i danas, i tada je opasno bilo biti pametan i napredan. Što je narod neobrazovaniji i ograničeniji, to je za one na vlasti bolji. Čim neko “odskače” i razlikuje se od mase, postaje anatemisan, vrlo često ga “odnema”, jer preopasan je, uzbunjuje narod, budi uspavane, tera ih na razmišljanje.

Sokrata osudiše na smrt jer, kako reče Melet, njegov tužilac, ne poštuje bogove koje poštuje država i svojim učenjem kvari omladinu. I šta se od tada promenilo? Apsolutno ništa, osim što se takvima danas i ne sudi, nego samo preko noći “nestanu”, a da je razmišljanje opasno, to i dalje stoji. Onaj ko razmišlja ne može da bude zadovoljan onim što se oko njega dešava, svetom u kome živi, tako da s vremenom počne o tome da priča, neko drugi ga čuje, kaže trećem, i tako sve krene…

Ali neću o tome, danas sam želela da pričam o originalnosti, a bojim se da bi priča o filozofiji dovela do priče o politici, u koju sebi ne dozvoljavam da se petljam jer nisam za to kompetentna. Nisam ni za filozofiju, ali mi je daleko bliža i o njoj ipak malo više znam, mada “znam da ništa ne znam”, pa se trudim da nešto novo naučim svaki dan.

Mislim da, ono što nije bar donekle originalno, vrlo brzo biva zaboravljeno. Ako u nekom momentu i doživi neku popularnost, ona ne dolazi zbog vrednosti samog dela već najčešće zbog onog izvornog na koje se oslanja ili zbog nečega što ga prati. Da pojasnim, recimo u muzici, danas ima mnogo “lepotančića” koji su izvesno vreme zanimljivi ženskom delu publike jer su lepi, pevaju o ljubavi, neke pevljive i jednostavne baladice i, koliko sve to traje? Šta za njima ostaje? Skoro pa ništa.

Naša muzička scena je preplavljena takvim “pevačićima” od kojih neki imaju i sasvim pristojne glasove, ali su više pojava nego glas i sve su im pesme toliko slične da onome ko ne zna tekstove sve to zvuči potpuno isto. Skoro da je nemoguće razlikovati jednog od drugog pevača, jednu od druge pesme. Iste melodije, iste harmonije, isti aranžmani, isti pevački stil. Tuga!

Ima čak i bendova koji imaju fantastične muzičare i zvuče odlično, ali sve su im pesme slične i zbog toga godinama tavore, tupkaju u mestu i nikada ne dožive neku veliku popularnost. A zašto? Možda zato što nemaju hrabrosti ili drskosti da odskoče, a možda i zato što nemaju šta da kažu, što su onim prvim hitom koji su napravili rekli sve što su imali i onda misle da je to recept koga treba da se drže.

I drže ga se, “k’o pijan plota”, tako da im je sve ono kasnije “na isti kalup”. Kao da se zaglave negde i onda nemaju petlje da krenu dalje, da budu ono što jesu, nego kopiraju malo druge, malo same sebe i tavore. Zato i ima toliko onih koje zovu “čudom od jednog hita” (one-hit wonder), koji se najčešće pojave pred leto, naprave jedan hit i posle toga ne urade više ništa, što se kod nas nekada, kad smo bili velika država, zvalo “pjesma ljeta”.

U principu, svi smo mi nekako došli do ovoga gde jesmo učeći od drugih i kod svih nas se osećaju njihovi uticaji ali opet, ima onih koji ih jednostavno kopiraju, a ima ih i koji prave svoja, originalna dela. I toga podjednako ima i u slikarstvu, i u muzici, i u nauci. Zbog toga imamo jednog Mikelanđela, jednog Leonarda, jednog Baha, jednog Mocarta, jednog Dostojevskog, jednog Šekspira, jednog Pupina, jednog Teslu…

Zato što što su bili originalni, drukčiji, dovoljno hrabri da otrpe i opstanu kad niko u njih nije verovao i kad su ih proglašavali ludim, a dovoljno ludi da idu dalje ne napuštajući svoje snove i ideje. Živeli su u njima i za njih, jer kao što reče Gete: “Živeti u ideji znači baviti se nečim nemogućim kao da je moguće”.

Pre nekoliko meseci mi je zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku poslao neki mladić koji ima bend, a živi negde u Bačkoj, ne sećam se gde. Otišla sam na YouTube da vidim šta rade i zgrozila se. Sviraju mahom stare hitove “Bijelog Dugmeta” koje čak nisu ni obradili nego zvuče isto a on se, mučenik, iz petnih žila napinje da zvuči ne kao Bebek, već više kao Tifa, kao da pati od “stomačnog ciklusa” što bi rekao Bora Čorba. Tužno! Došlo mi je da mu sve to kažem, ali mislim da bih ga time samo povredila, a ništa ne bih postigla jer, ko sam ja da o tome sudim? Ni trunke bilo kakve originalnosti, čak ni u pevanju. Uopšte ne bi imao loš glas kad ne bi toliko stenjao, a da vam ne pričam kako izgleda dok peva, sve mu žilice poiskaču na vratu i na čelu. Bilo bi smešno, da nije tužno.

Ljudi jednostavno “izgube kompas”. Izražavajući divljenje svojim “junacima”, trude se de ih imitiraju i tako izgube sebe. Imitacija jeste “najiskreniji oblik laskanja” (reče Čarls Koton), ali ne treba preterivati. Ti ljudi više ni sami ne znaju ko su, ali rade to tako po inerciji i čude se jednog dana što im je život prošao i radili su mnogo, ali nikada nisu postigli ništa veliko. Narod je zasićen takvom ponudom i dovoljno mu je jedno “Dugme”, ne treba mu i gomila sličnih bendova. Da ne pričam što posle svih ovih godina čak ni oni što su to isto “Dugme” nekada voleli, više ne žele da čuju za njih (ovde ubrajam i sebe). To je samo jedan primer, a takvih ima zaista mnogo.

Pogledajte čitavo ono ludilo vezano za imitiranje Elvisa. Imitatora ima i muških i ženskih, i debelih i mršavih, i visokih i niskih, i crnih i belih. Kostimi se lako nabavljaju jer se oko toga čitava industrija razvila, misle da je dovoljno da se tako obuku, stave naočare i nalepe zulufe i eto, već su k’o Kralj. Aha, važi…

Citiraću Zorana Kostića Caneta, koga baš i ne volim, ali ovaj stih je jedan od onih pravih: “Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj”… U suštini, Cane sve to jeste iako ne mogu da kažem da mi se dopada to što radi niti mislim da je “veliki” koliko ga njegovi obožavaoci veličaju, ali ima ono nešto, originalno, ono zbog čega se razlikuje od ostalih, čime mnogi ne mogu da se pohvale. Zbog toga mu “skidam kapu”. Ali da je “genije” kako nekolicina misli, i nije.  On je čovek koji je za više od trideset godina muzičke karijere izdao svega osam albuma zato što ih, po rečima njegovih obožavalaca, izdaje samo kad ima šta da kaže. Pa to samo znači da nije imao mnogo toga da kaže, zar ne? A i to što je rekao… hm, pa nije to neka ne znam kakva mudrost (“Ti nisi Julija, ja nisam Romeo, noćas sam nešto gadno pojeo”…) Sad bi me neko od njegovih vernih fanova zadavio, znam, i pitao me šta sam ja uradila i ko sam ja da o tome sudim, da je u pitanju “energija” koju Cane emituje i slično… Uh što se ježim od takvih stvari.

Pa nije baš da nisam kompetentna pošto sam po struci muzički saradnik, al’ da citiram Jovana Skerlića koga su tako jednom “okrpili” što kritikuje pisce, a sam nikad ništa nije napisao, rekao je: “Ja nisam kokoš, da snesem jaje, ali znam kad je jaje mućak.”

Ne morate da verujete meni, originalnost je nešto što pobeđuje vreme. “Led Zeppelin” su to dokazali, “Queen” takođe, a da ne pričamo o Džimu Morisonu, Dženis Džoplin, Džimiju Hedriksu, Bobu Marliju… ljudima kojih nema već decenijama, a još uvek se slušaju, još uvek su aktuelni, još uvek se u njihovu čast organizuju koncerti, festivali i slične manifestacije. Još uvek na njihov račun zarađuju diskografske kuće, još uvek se njihova muzika može čuti na radiju, još uvek se o njima snimaju filmovi i pišu knjige. Zbog čega? Pa baš zbog toga što su bili jedinstveni, originalni, drukčiji od svih.

Zato, budite ono što jeste i budite iskreni u onome što radite jer samo to zaista vredi. Budite hrabri, jer nećete uvek naići na odobravanje i budite svesni da će biti i mnogo zlobnih kritika i komentara od strane onih koji vam zavide. To ne treba da vas brine, jer to samo potvrđuje vašu vrednost. Setite se, “za dobrim konjem prašina se diže”.

Sanjajte velike snove i verujte u njih. Ja i dalje verujem u svoje.

 

#priče #crvenkapinakujna