Hleb, peciva, pite

Pisaladijer (La Pissaladière)

Pisaladijer (La Pissaladière) je francuska verzija pice. U stvari, Francuzi se oko ovog specijaliteta spore sa Italijanima, jer po njima, to je vrsta pice koja potiče iz Ligurije, jedne od dvadeset regija Italije.

Elem, u Liguriji se ova pica javlja kao Pissalandrea, što je reč izvedena iz Pizza all’Andrea. Nastala je u Đenovi, glavnom gradu ove regije, tako da je ime dobila po admiralu koji je posle mnogo osvajanja, bio zaslužan za ponovno uspostavljanje Republike Đenove u XVI veku. Njegovo ime je bilo Andrea Doria.

Ali Francuzi to ne priznaju, već tvrde da je ova pica nastala u Nici, i da svoje ime duguje nekoj pasti od usoljene ribe, koja se zove pissalat. Ime je izvedeno iz peis salat, što u prevodu dijalekta koji se koristi oko Nice bukvalno znači usoljena riba. Inače, to je neka vrsta “začina”, koji podseća na garum, koji se u antčkom Rimu koristio za začinjavanje jela. O tome sam već malo pisala kada sam spremala Libum (žrtveni hleb iz antičkog Rima).

Naravno, pisaladijer nije jedino jelo oko koga se Italijani i Francuzi ne slažu, tako da se nećemo opterećivati čije je. Toga ima svuda, pa i kod nas na Balkanu. Sve je pomešano i slično. A svaki narod se kune da je u originalu njihovo, i naravno, najbolje.

Kad je pisaladijer u pitanju, ja ipak malo više navijam za Provansu nego za Liguriju, ali da vas ne smaram dalje, neka bude da je ovo jelo sa Mediterana.

U svakom slučaju, ova divna pica sastoji se od hlebnog testa, mnogo karamelizovanog luka, malo ribe i maslina. Hmmm… Mnogo karamelizovanog luka… To me nekako uvek podseti na seriju “‘Allo, ‘allo” i “francuske prodavce crnog luka” kao i na francusku supu od crnog luka o kojoj sam takođe već pisala.

I da zaključim, pa da pređem na recept. Ovo je ipak italijansko-francusko jelo, jer je testo za picu ipak italijanski specijalitet, dok je karamelizovani luk francuska osnova za mnoga jela, dok paste od ribe i maslina ima i kod jednih i kod drugih, još od antičkog Rima. Uh!

Bez obzira na komplikovanu istoriju, ova pica je fenomenalna i uz neke male izmene (ako testo zamesite samo sa vodom), može da bude i posna. Zbog mnogo karamelizovanog luka je vrlo sočna i fina, a opet, nije tako “teška” jer na njoj nema ni sira ni mesa.

Uz neku finu salaticu, ovo je vrlo konkretan obrok, mada može da se posluži i kao predjelo, za malo veće društvo jer su količine u receptu poprilične. Pošto je nama bilo previše, od pola testa sam napravila pisaladijer, a od ostatka testa kiflice sa džemom i ne zna se šta je bilo bolje.

Nego, da zamesimo testo, treba mu vremena da naraste…

Potreban materijal (za 4-6 osoba): za testo: 1 šolja (od 180 ml) toplog mleka, 1 kesica suvog kvasca, 1 kašičica šećera, 5 šolja hlebnog brašna, 1 šolja vode, 1/3 šolje maslinovog ulja, 2 kašičice soli; za fil: 4 kašike putera, 6 glavica crvenog (ili crnog) luka srednje veličine, malo majčine dušice, 3 lista lovora, so, biber, 10-tak maslina, 10-tak inćuna (ili neke druge ribe).

Prvo sam zamesila testo. Sipala sam kvasac u mlako mleko i dodala mu malo šećera, pa ostavila da odstoji 10-tak minuta, da se “probudi”.

U vanglu za mešenje sipala sam brašno i so, pa dobro izmešala. Zatim sam u brašno sipala razmućeni kvasac, dodala vodu i ulje, pa dobro izmešala, a onda zamesila testo. Dobro sam ga izradila, pa pokrila krpom i ostavila na toplom mestu da naraste i da se masa udvostruči.

Dok je testo raslo, spremila sam fil. Crveni luk sam očistila, pa isekla na tanke polumesece, a onda stavila u veći tiganj da se dinsta na puteru (ako postite, koristite ulje). Dodala sam so, biber, majčinu dušicu i lovor, pa dinstala na blagoj vatri 20-30 minuta, dok luk nije potpuno omekšao i pretvorio se skoro u kašu. Izvadila sam lovor, pa ostavila da se malo prohladi.

Nisam imala inćune, pa sam koristila dimljene papaline. Shvatila sam da ne moraju da budu isključivo inćuni, jer se u različitim verzijama recepta mogu naći i sardine, i skuše, i mnogo što-šta.

Kad je testo naraslo, isekla sam ga na pola, pa rastanjila i stavila u pleh obložen papirom. Preko testa sam bogato rasporedila luk, poređala papaline i masline, pa ostavila da odstoji još malo, dok se rerna zagreje.

Zagrejala sam rernu na 200C, pa stavila pisaladijer da se peče. Bilo je dovoljno oko 25 minuta da testo postane fino hrskavo.

I kao što rekoh, testa ima dovoljno za 2 pleha. Nama je to bilo mnogo, pa sam od pola napravila pisaladijer, a od druge polovine kiflice sa džemom, premazane umućenim jajetom i posute sa malo šećera jer je testo neutralno.

I one su bile odlične, kao i sve što napravite onako usput, bez plana.

Gotov pisaladijer sam isekla na četvrtine i poslužila uz zelenu salaticu i crveno vino.

I bio je zaista, više nego odličan. Moja topla preporuka je da ga probate. Ja ću ga uskoro praviti ponovo, ali ću se potruditi da nađem inćune. Sa njima je večito problem, pošto se kod mene u kraju ne nalaze uvek tako lako, ali potrudiću se, jer ovo jelo zaista vredi probati u originalu.

I to bi bilo to. Probajte, uživajte i prijatno vam bilo 🙂

#crvenkapinakujna #pisaladijer #francuskapica #pissaladière #pizza #posno #posnapica

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *