Uskoro počinje Uskršnji post, koji nikada nije lak, ali i ne treba da bude, jel’? Ipak, za one koji poste od početka do kraja, uvek je najveći problem – šta pojesti za doručak ili večeru? Zato sam vam za danas pripremila jednu finu i laganu posnu proju (bez glutena), koja je odlična baš za te obroke.

Jer, za ručak se svi mi nekako snađemo; pojedemo neko kuvano povrće i salatu, ali ostali obroci mogu da budu prava muka. Jer dabome, posle nekog vremena vam sve dosadi, pa počnete da istražujete šta bi moglo još da se spremi?! Pa ako ste, pored svega, i preosetljivi na gluten – eto „radosti“!

Ja malo jesam, a malo i zbog blago usporene štitne žlezde, česte pojave u mojim (onim najboljim) godinama, trebalo bi da ga izbegavam u potpunosti. Zato sam počela da istražujem od čega bi sve, i šta bih sve mogla da spremim, a kukuruzno brašno je samo po sebi – bez glutena, osim ako je u proizvodnji zaletelo malo nečeg drugog, o čemu neću ni da razmišljam. Elem, bacim se ja na istraživanje…

I kao i uvek, kad je nešto izvikano…

Baš tako, gledam na sve strane na internetu kako Bogznakako hvale neke proteinske „tortilje“ od crvenog sočiva, pa reših da probam. K’o velim, obožavam falafel od crvenog sočiva, pa ne vidim zašto bi ovo bilo mnogo drukčije.

A stvarno, na sve strane ih hvale kao – proteinske, bez brašna, bez mleka, bez jaja, nikome ne smetaju, super su za sve i svašta, mogu da se zamrznu i čuvaju u zamrzivaču i do šest meseci, itd. Ma svakakve sam „pohvale“ pročitala i videla. Aha, važi…

Jer, šta?! Sve osam odradila kako treba, i kako u receptu priča jedna žena na YouTube koja se izdaje za „registrovanog dijetetičara“ što zdušno ponavlja u apsolutno svakom od svojih video-recepata. Eh… Možda joj nešto od drugih recepata i nije loše, ali ovo je bljak, a i malo je naporna sa stalnim ponavljanjem da je to što jeste. Pa šta, svi smo mi nešto, jel’?

Ne pravi se teško do momenta kad ih treba ispeći, a one vodnjikave, a treba da se okrenu kao palačinke. Treba da ih ostavite da propisno zagore, da biste mogli da ih podignete špatulom i okrenete na drugu stranu.

Okej, isprobavajući sam pocepala jedno četiri komada, dok mi peta nije ispala malešna, ali sam uspela da je ispečem i prebacila na tanjir. A što smesa smrdiii… ah ružnoće!

Ali ’ajde, rekoh, da probam prvo ja, pa da ne trujem familiju ako ne moram. Probam, pojedem komadić veličine petodinarke, zgrozim se i bacim to pečeno, a smesu prospem u klozetsku šolju, i rešim da što pre zaboravim na to.

Ipak, pošaljem poruku mojoj dragoj Jaci, da je pitam da li je probala da ih napravi kad je, onomad, istraživala keto ishranu?! Kaže – nije, ali i njoj zvuči malo kao da tu nešto fali, da treba dodati još nešto.

I tu se nas dve site ispričamo na temu toga što hvale, počev od pogdloge za picu od karfiola (još jedna bljak-stvar zbog koje bi vas svaki Italijan oterao gde ne treba), i još par sličnih, i tako se ja zapitam…

A što hvale nešto što ne valja? Onda svi mi, koji pišemo o hrani, ispadamo neiskreni i smešni!

Bukvalno tako! Ne razumem te „kolege“ koje tako nahvale nešto kako je super i „preukusno“, a ono bljak! Kako nekome ovo može da bude „preukusno“, kad je kao što zeka kaže za „bujek od šajgajepe“: „A jel’ da da je bjak?“ E tako!

Mislim, kao i mnogi drugi i ja krećem od sebe, pa ono što meni nije uspelo, ili se mojoj porodici nije dopalo – neću ni da napišem na blogu, pa da se i neko od vas zezne! Pa jel’ tako?

Ne bi bilo u redu prema ljudima koji me prate i koji mi veruju! Zato od mene nećete dobiti recept za te gadne tortilje od crvenog sočiva. Eto, „žrtvovala sam se“, probala sam ih umesto vas, pa vi ne morate.

I mislim da je krajnje vreme da pređem na ovu posnu projicu koja je u svom izvornom obliku, i sasvim je ukusna i ovako. Naravno, zgodna je da u nju dodate još nešto od začina koje volite, možda ajvar, kome je još uvek sezona, ili nešto od zanimljivih posnih namaza. U svakom slučaju, ukus je sasvim pristojan, a tanka je, pa može da se koristi kao podloga za neku vrstu sendviča, ili prilog uz neko jelo. Možda uz neki čorbuljak.

Uostalom, evo recepta, pa probajte i sami, kada počne post…

Potreban materijal: 500 gr kukuruznog brašna, ½ l mlake vode, 100 ml ulja, 1 kašičica soli, 1 kašičica sode bikarbone ili još lepše – praška za pecivo; za posipanje: semenke koje volite, ja sam koristila golicu, lan i suncokret.

Pravi se krajnje jednostavno. Uključila sam rernu da se zagreje na 200°C, a pleh za pečenje obložila papirom.

U činiju za mućenje i mešenje sipala sam kukuruzno brašno, dodala mlaku vodu, ulje, so i sodu bikarbonu (nestalo mi je praška za pecivo a nisam znala, pa me mrzelo da jurim do prodavnice u poslednjem momentu). Soda bikarbona mu da pomalo gorak ukus, tako da je bolje sa praškom za pecivo, ali meni ni ovo ne smeta.

Sve sam dobro umutila viljuškom, pa pošto je bilo prilično gusto, dodala još možda pola šolje vode, a onda umućeno sipala u pleh, i lepo poravnala.

Posula sam semenkama, malo ih utapkala pokvašenom kašikom da se lepo zalepe, pa stavila u rernu da se peče.

Bilo je dovoljno oko pola sata. Probala sam da bocnem čačkalicom, i pošto je iz testa izašla čista, izvadila sam pleh iz rerne i ostavila da se malo prohladi.

Prohlađenu projicu sam isekla na kocke…

… i još toplu poslužila sa domaćim humusom…

… i malo soka od paradajza. Može lepo da ide i sa nekom salatom, ili barenim povrćem.

Ostatak sam, kad se sasvim ohladila, spakovala u kutiju sa poklopcem, pa u frižider, za neki od sledećih obroka. Ovakva testa uvek čuvam u frižideru, jer se tako ne osuše.

Probajte, uživajte i neka vam je nazadravlje!

Voli vas vaša Crvenkapica