Hleb, peciva, pite

Tanka projica

Ova vrsta proje se često služi uz jela od kiselog kupusa kao što su podvarak i sarma, zbog lakšeg varenja samih jela. U njoj nema sira niti bilo čega što bi je učinilo “teškom”. Vrlo je lagana i fina, a palenta (ili kukuruzno brašno) pospešuje varenje, tako da baš pomaže da posle jela ne osećate onu poznatu težinu u stomaku.

Inače, ovo je ono doba godine koje je tako fenomenalno opisao Đorđe Balašević u pesmi “Al’ se nekad dobro jelo”. Vreme kad krenu slave i praznici, pa se ponekad sa jedne slave ide na drugu, a na svakoj vas čekaju raznorazne đakonije koje dok sve probate, više niste u stanju ni da ustanete sa stolice. Ja sam veliki protivnik tog velikog ždranja po slavama jer se to protivi svim pravilima vezanim i za same slave i za ovo doba godine kada traje post.

Ima ih mnogo kojima je slava samo povod za ždranje, a na sve ostalo ne gledaju strogo i ne poštuju osnovne stvari.
Kod takvih ćete u sred posta na stolu zateći prasetinu, a neretko neće biti ni žita, naročito za Aranđelovdan, za koji retko ko kuva žito jer kažu da je Arhangel Mihailo živi svetac. Zanimljivo. Kao da se žito kuva samo zbog sveca, o precima zbog kojih baš tu slavu slave ni reči, to nije važno, jel’? Svojevremeno sam pitala svog sveštenika šta o tome misli i rekao mi je: “Samo ti, sine, kuvaj žito. To su lenje žene smislile da ne treba, a to nema veze sa pravilima.” E tako.

Sad se setih pričice koju sam čula od jednog sveštenika, bivšeg muža moje krštene kume. Po priči, gosn’ popa je došao da lomi kolač kod nekog domaćina koji je za slavu koja je trebalo da bude posna, spremio sve mrsno. I sad, domaćin se snebivao čime da posluži popu, jer bi trebalo da posti, a popa mrtav ‘ladan stane iznad onog praseta na stolu, prekrsti ga i kaže: “Gudi, gudi – riba budi!” Sedne i najede se prasetine u sred posta.

Nažalost, kakav nam je narod, takvo nam je, u velikoj meri, i sveštenstvo. Jer, po Hristovim rečima, sveštenici su “so zemlji, a ako so obljutavi, čime će se zemlja osoliti?” Tužno, ali naša so je najvećim delom još odavno obljutavila, tako da nam je zemlja sve neslanija.

Ali da se vratim na temu. Današnji recept ne spada u posne, jer ni sama ne postim ceo post. Žao mi je, nikada i nisam jer me nisu na to navikli. Roditelji su mi ratna deca, rođeni u vreme kad Boga nije bilo niti je smelo da ga bude, tako da ni sami nisu postili niti su nas vaspitavali tako. Zato ja postim svega tih nekoliko dana godišnje, kad poste svi. U crkvu idem onda kad se meni ide, a ne onda kad bi trebalo i tad mi obično pozli od glumatanja raznih prepodobnih baba koje su do juče bile ostrašćene komunistkinje i u širokom luku zaobilazile crkvu, a sad se takvim ponašanjem iskupljuju. Teško to podnosim.

Imam preko puta jedan takav primerak. Ima bezmalo 90 godina, bila je član partije ceo svoj radni vek, usput, zatrudnela i abortirala preko 20 puta (po njenim rečima) ko zna sve s kim, a sad glumata da je ultra pobožna, posti svaki post (ni to joj ne verujem) i metaniše po crkvi. Aha, važi…

A takvih i onih dušebrižnica koje me prekorno gledaju ako dignem pogled i što ne nosim maramu u crkvi, ima koliko nećete. Sve sam licemer koji meni pokušava da izvadi trn iz oka, a brvno u svom ne vidi.

Nego, neću više da širim priču ni da se nerviram. Na volju vam svima da radite kako su vas naučili ili kako osećate. Bog Dragi sve vidi i svi ćemo platiti sve što smo naradili jednog dana. 🙂

Evo današnjeg recepta…

Potreban materijal: 2 jaja, 2 dl kisele pavlake (1 čaša), 1 isto tolika čaša palente, 1 čaša pšeničnog brašna, 1/2 čaše ulja, 1/2 praška za pecivo, malo soli i malo vlašca za posipanje (može, a i ne mora).

Uključila sam rernu da se zagreje na 180 C.

U pleh sam stavila svoj silikonski kalup za pitu, pa ga malo podmazala uljem.

U činiju sam prvo razbila jaja, pa ih malo umutila. Dodala sam pavlaku i ulje, pa dobro izmešala, a onda polako dodavala palentu, brašno, so i prašak za pecivo i polako mutila dok nisam dobila fino testo.

Sipala sam testo u kalup, posula sa malo vlašca čisto dekoracije radi, pa kad se rerna zagrejala stavila projicu da se peče.

Bilo je dovoljno 20-tak minuta, da fino porumeni i počne da se odvaja od ivica kalupa.

Kad se ispekla, sačekala sam malo da se prohladi, a onda je prebacila na tanjir za služenje, sekla trouglastu parčad i služila uz podvarak.

Odlično se slaže i sa sarmom, bilo kakvim pečenjem ili namazima. Lagana je i izuzetno fina.

Probajte i prijatno vam bilo 🙂

 

#proja #tankaproja #tankaprojica #projauzpodvarak #crvenkapinakujna

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *